Општинске новине

€тр. 454

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

моћи да употребите протезу. Уосталом, кад се добро опоравите, лако ћете издржати још једну операцију. После ћете моћи да носите протезу; оне су сада усавршене. Кад сам чуо да ћу се после нове операције ма и са протезом кретати као и сви људи, без штака, од којих сам страховито зазирао, разведрио сам се. Упитам лекара да ли бих могао да одмах издржим ту операцију, кад је, као што и сам вели, неизбежна. Лекар ми одговори да могу. Тешко је решити се на ново мучење. Али кад је у питању протеза, помоћу које ћу се кретати као и остали људи, а нећу бити чудо око кога се купи свет, решим се да издржим до краја. По моме пристанку, лекари одредише да се операцији приступи за два дана. * * * Дође дан операције. Стрпаше ме у носила и понеше у операциону салу. Опет мирис хлороформа! Кожа ми се јежи. Око мене лекари и болничари. Све је спремно. Чекам само да ми натакну корпу на нос. Нимало ме није страх. Само ми је мирис хлороформа одвратан. Јак је и пара груди као врело гвожђе. Стари наркозиста, чича-Иван, стоји ми крај главе. Жмирка и држи својим старим дрхтавим рукама корпу са хлороформом. — Хајде.... соколе! Хајде... јуначе! — по својој старој навици поче ме соколити и храбрити чича-Иван. — Чича-Иване! — Шта је, соколе? — Волео бих да ме оперишу без наркозе. — Може... може, соколе; ти си комита, јунак. Али ће прво чича-Иван да ти исприча једну причу. Па онда, ако ти будеш хтео, оперисаћемо без наркозе. —• Али, чича-Иване, — буни се један лекар, уплашен што ће и по стоти пут морати да слуша исту причу. — Ништа, ништа, господо, бар ће је чути и они који не знају. . . . Био сам наркозиста за време старог доктора Суботића, ■—- поче чича-Илија да жмирка са задовољством. — Кад једног дана дође нама у болницу да се о-перише неки комитски војвода. . . . Операција није била тешке природе —• нешто на стомаку. . . . Стари доктор Суботић, иначе војводин добар пријатељ, нареди да се операција изврши са локалним опијањем. . . . Ја приђем војводи. — Што сакаш то, доктор Субошћ? — пита војвода. —■ Да ти дам инјекцију, да опијемо место које ћу оперисати.

— Што, бре, доктор Суботић, да ме опијаш! —■ Па да, војводо. Мора се. Болови су то. Морам све лепо да ти очистим . . . —■ А, бре, доктор Суботић, не ли ме знајеш! Сум ударал на големите ножи, — и војвода одмери руком, — а да не ударим на тој малецко, и показа руком на нож што га је доктор Суботић држао у руци. — Мора. Мора, војводо, — наваљује доктор. —- Не! Неће ме опијаш, доктор Суботић! . . . Кад је Суботић видео, да се са њим не може изићи на крај, даде знак болничарима да буду приправни и да га, ако се мрдне прописно притегну. . . . Доктор лагано повуче ножем први потез. —• Оф . . . ле-ле, доктор Суботаћ! Опијај! Нема јунак на ножите! . . . И тако војводи дадосмо инјекције и извршисмо операцију . . . — Шта велиш, соколе, хоћеш ли операцију без опијања, — заврши чича-Иван и натаче ми корпу на лице. * . . . Пробудио сам се у својој постељи. Почињем да разазнајем лица. Са тугом угледам како болничари полажу у носила каплара Саву. Умро је не дочекавши отсуство, да види жену и децу. * * * У дворишту се дигла врева. Коморџиска кола тутње. Аутомобили трубе, људи вичу, прави хаос . . . Нешто се дешава . . . У нашу собу улете немачки официр са корбачем у руци. Иде од кревета до кревета, удара по покривачима и виче: —• Хало, транспорт! . . . Болничари се разлетели са носилима и оделом. Транспорт! . . . А куда! . . . У нашој соби нема никога ко би био способан за транспорт. Овакви какви смо, мислим, никоме нисмо потребни. Износе Немце. Од нас Срба скоро никога; сви смо мање-више без ногу или руку. Мој „камерад" је тужан. Гледа ме очима пуним суза. Жао му је што се раздвајамо. И ја сам тужан. Као да се растајем са рођеним братом. Навикли смо један на другога. Слагали смо се . . . споразумевали како смо знали. Сапатници се увек слажу. Ноћас сам имао велике болове. Рана . . . шст . . . све ме је болело, севало и завијало, као да ми неко кљештима чупа месо и кида кости. А он ми се ноћас налазио као прави друг. Галамио је док није приморао лекара