Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 453

Око четири поподне Немац је умро у најстрашнијим мукама. * * Број старих познаника се смањио. Умро је жандарм без чела. И Шваба са разбијеним трбухом. Умиру стално. Остали смо само: ја, мој „камерад", Циганин артилерац, мали таљигаш и каплар Сава чију смрт очекујемо сваког часа. * * Тешки и болни крикови измрцварених л>уди, који се мичу испод белих покривача, продиру до сржи. Мумлање, молбе и запомагања сваке врсте доскоро здравих и читавих људи разлежу се и губе, као дрека голих дивљака. Шта су ови људи... шта смо сви ми скривили? Зашто лежимо овде растргани и унесрећени, понижени до ступња до кога могу бол и несрећа да понизе човека коме је одузет облик и разум! Тек у овој соби очајања, која је својим белим и хладним зидовима оградила нас беднике, у којој су смештени остаци људских делова, виде се страхота и последице рата. Шта је рат, — фронт према болници!... Ништа!... Ни-шта!... Болница је право огледало и слика почињених зверстава на фронту. Болница је рат. Болница је страшнија од рата! Кад вртлог смрти, кад бура гвожђа обухвати и сковитла људе, када почне да их баца са једног краја на други, у њих се усади страх или се раздраже и преобразе у разбојнике, у неосетљива бића, која не виде, не осећају шта све рат и његове страхоте могу да учине. Па ипак... све ће то време и живот да збришу и баце у заборав. Да, али ће остати ови мученици, као оригиналне последице рата. Ко ће мирно и хладно да гледа и пролази поред унакажених људи, који ће се вући на штакама, коленима и по земљи да би просјачењем одржали наметнути им мученички живот. Они ће остати као оригинал, да својим изломљеним патрљцима кроз читав век пружају слику варварства двадесетог века и последица страшнога рата. * * * Моје се стање мења на горе. Остатак ноге отиче; округао је као лопта. Осећам страшне болове. Рана је пуна гноја. При оваком превијању лекар из ње цеди пун суд густог црвеножутог гноја. Рана не зарашћује; доњи део бутног меса потпуно се обесио, а горњи део подигао увис,

па изгледа као разјапљена чељуст животиње, а из ње вири бела бутна кост, сва напрсла још од митраљеских зрна. Лекар ми маказама сече труло месо, а пинцетом чупа напрслу и одваљену парчад бутне кости. Око ране месо трули. Уместо да месо покрије кост и зарасте преко ње, оно се скупило, а кост штрчи као графит ил зарезане писаљке. Рана ми је страшна. Температура расте. Почињем да губим храброст. Гној, изломљене кости и труло месо, које лекар сече и лаписира, убијају ми сваку наду да ћу жив изићи из ове куће, куће смрти. Питао бих лекара . . . Не знам како да почнем. Знам да они крију и нерадо говоре о стању болесника. Знам и то да до последњег часа говоре и храбре: — Добро је, не бој се ништа, нема опасности, криза је прошла. А болесник, утешен, у најкраћем времену умре. Уосталом, то је њихова дужност. Шта би било кад би лекари болеснику у очи рекли да је са њим свршено и да ће умрети. То би било и сувише свирепо. За време скидања првог завоја, док ми је лекар чупао парчад костију и маказама секао труло месо, болничари су стајали више моје главе и један од њих рече: — сЗвај ће скоро на пут! Сав сам се стресао. Дошло ми је да га дохватим за гушу и тако поведем са собом на пут што ми га наслућује. ❖ * * Опет превијање. Колица, разговор, лекари и милосрдне сестре иду од постеље до постеље. Не знам како да почнем разговор. Лекар ме, скидајући завој, као поручен пита: — Но, како је? — Не ваља, господине докторе. — Биће боље, биће боље... — То се тако каже; али ја осећам да је моје стање врло сумњиво и да из болнице нећу изићи жив. — Младићу, ви морате издржати још једну операцију, — пре или после. Напрсла вам је бутна кост. Кост се круни и сву ту парчад морамо прво да повадимо, рану да очистимо и спречимо даље гнојење. Тек тако ће рана временом да зарасте. Али ће вам и онда бутна кост, која је сада шиљаста, вирити напоље и сметаће вам при седењу и кретању. Често ће се то парче кости ударати о тврде предмете и стварати вам болове. —• И зато ми је потребна још једна операција? — Да, зато. А и због протезе. Догод се операцијом не уклони то парче кости, нећете