Општинске новине

Стр. 452

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ре кроз главу. Лице јој се згрчило од бола, а хладан је зној облива. Подигла је руку да отаре чело и занихала се као да ће пасти. Неиздржљив поглед упрла у мене и чека да чује судбину своје деце, судбину своју. — Раде је рањен у првом јуришу! — промуцах мучно. — А Милош?... А Милош?... — А Милош — тежак ми се уздах омаче из груди, поглед укочи, а жалосна слика створи ми се пред очима... Милоша сам видео после првог јуриша. — А после?... После!... — Више га нисам видео... — Милошу, дете моје! — писну старица. —- Мислим да је жив... Надам се... Жив је, — пожурим да поправим грешку још неспретнијом утехом. — И Раде је у овом павиљону... у суседној соби, потражите га... -— Хвала ти, сине! Старица ме пољуби и оде посрћући. —- Ти знаш шта је са Милошем?... Добро је што ниси рекао. Страшан је то> ударац, сине мој!... — Знам, мајко. Видео сам својим рођеним очима, кад га је шрапнел ударио у врат. Скочио је читав метар, затим пао, трзао се мало, док му је из врата шикљала крв . . . — А ти?... ■—■ Притрчао сам му, мајко... — И?... — Доцкан! Све је већ било свршено. Тада сам помислио на његову мајку, на вас обе... * * Циганин без ноге и тринаестогодишњи дечак јаучу и дозивају оца и мајку. Њих двојица нарочито јаучу кад некоме рањенику дође посета, да би се и на њих сажалили и дали им што. Циганин то чини по навици. Он зна из искуства: ако не тражи и не ожалости присутне, неће ништа добити. Дечко то чини по детињском нагону; сузе му ударе и плаче кад види ма и туђу мајку. — Што јаучу ова деца, сине? — Болови су, мајко .. . Онај циганин ето, њему је граната однела ногу испод колена, а овај мали,— њега је шрапнел изрешетао... Чудим се како то јадно дете издржава толико ? Мајка им даде понуда. Циганин се захваљује и благосиља, а мали плаче од радости. — Хвала ти, мајчице слатка! Као и осталима, приђе и Немцу, моме „камераду" и пружи му нешто од понуда. Кад виде да је без десне руке, она се растужи, а очи јој се напунише сузама. — Несрећни сине!... Чиме ћеш мајци писмо да напишеш и да је обрадујеш да си још жив? . . . Мајци ћеш и такав бити мио. Јадна

твоја мајка, колико је суза пролила, чекајући на вести од тебе!... А ти овде лежиш без руке, баш као и мој син без ноге . . . И ко зна да ли ће бити срећне да вас мајке и такве гледају . . . Јадне ли смо ми! Како морају да буду тврда наша срца . . . тврђа ид камена! заврши она, бришући сузе. Иако не зна српски, Немац је схватио све! Тога часа је пред собом видео своју мајку, осетио њен бол и љубав. Очи су му сијале, управљене некамо у даљину, час веселе, час тужне, само што се из њих не излије киша топлих суза. Осетио је он да су то речи сваке мајке, управљене свакоме сину, само ове су на туђем језику. Али их он разуме душом, иако не зна речи. 2|Ј * * Код оног младог Немца без руке, прекопута од мене, настало тровање крви. Бори се у самртним мукама, јечи и дозива у помоћ. Смртоносни болови свладали су овог снажног младића и не попуштају. Како је страшно тровање крви! Нисам видео страшнијих мука. Душа хоће да изиђе, али је снажно тело и здраво срце не пуштају. Немац се мучи, јауче, трчи по соби. Пада на кревет другог рањеника и повређује га. Болничари га хватају и мећу у постељу. Мало се смирио, али му тровање не да мира. Опет устаје, леже потрбушке, леже попреко. Нигде лакше! Свуда исто, — свуда исте муке! Скаче по кревету, јечи, јауче и виче тако страшно да буди по соби чак и обамрле. Изгубио је равнотежу. Остатком отсечене руке маше, хтео би да се ухвати и задржи у паду, али пада свом и свом тежином удара о тврди под. Устаје поново и јури по соби, посрће по глатким плочицама, удара се о кревете, пада, устаје и опет јури. Завоји му спали са остатака руке. Лепршају се за њим као црвене траке. Гледамо га и страхујемо да не падне на нас. Болничари га поново ухватили. Он се купи, риче као рањена звер, затим се издиже и огромном снагом окреће болничаре око себе у ковитлац, док се сви заједно не сруше на под. Савладан је. Држе га чврсто и носе у постељу, везују га за кревет испреплетаним завојима. Снажни младић кида везе и урла од болова. Његове муке трају већ цео дан. .Један рањеник, Србин кога су потресле муке младога Немца, подиже поглед и завапи: — Боже!... Видиш ли ти ово?!... Рањеници се иначе узрујавају за најмању ситницу, а сада су мирни, сви су са искреким саосећањем упрли погледе у младога Немца. Свима су тешке његове бескорисне муке.