Општинске новине

6

би^п—;тгча ОПШТИНЕ ГРАДА БЕОГРАДА

Мирослав Голубовић Гга^теп4а 1га^оеД1ае ђеШ -- Роман, који је награђен I наградом (са 10.000 дин.) на конкурсу Општине града Београда за најбоље дело из одбране Београда (Свршетак) Шваба се уозбиљи, заврте главом: — То није тај кога ја тражим. — Затим, као за себе. поче да понавља податке: — Мирослав Голубовић, комитаџија, стар шеснаест година, из Београда, рањен у ногу, Значи — има ноге. Не, то није тај! Дође и лекар. Разговарају нешто немачки. Разумео сам да лекар убеђује Швабу како нисам ја тај кога он тражи. — Има ли овде још неко ко се тако зове? — Има! — одговорих ја. — Ено! — и покажем руком старог болничара чича-Светозара, мога презимењака, који се случајно десио у близини. Шваба се окрену, погледа старца, који се примаче кад виде да је о њему реч. — Не, ни то није тај кога ја тражим, сдмахну руком покуњени цугсфирер и дуну на врата без збогом. & * * Тешка ноћ. Не могу ока да склопим. Догађај са цугсфирером увртео ми се у мозак. Пред очима ми његово искривљено, пијано лице, накарађено брадицом. Кези се на мене као Сатана. Вешала ми играју пред очима, а конопац ме голица по врату. Сав дршћем од страха. Аустријанци вешају и убијају сваког нашег четника-комиту кога ухвате. Страшно се боје четника. Замишљају нас као неке људождере, који немају милости ни за живе ни за мртве. Под Београдом од четника су претрпели велике губитке, па су још више озлојеђени. Неће ми помоћи ни отсечена нога, због чега сам мислио да ће поштедети. Чим се отворе врата на нашој соби, тргнем се као ножем погођен. Дршћем од страха све док не видим ко је ушао. Сваки удар врата један удар о живце. Јучерашњи догађај покидао ми је и ово мало живаца што их је остало. Као да сам полудео и да само треба. да ме одведу у лудницу. И већ видим себе у будућности: Лутам улицама, церекам се, вичем и окупљам децу да им причам о страхотама рата . . . &

Све ми је споредно. Главно ми је кућа. Највише ме мучи страх за родитеље. Отац је стар, мајка такође. Имам пет сестара и млађег брата. Бојим се и за њих. Са мном је већ свршено. Али њих ће да муче, отераће их у ропство, где ће помрети од глади, и то све због мене! Оптужен сам. Неко ме је пријавио непријатељу да сам комита и да рањен лежим у болници. Дао је све податке о мени, потпуно тачне. Изгледа ми да није знао да сам без ноге. Једино то ако ме спасе вешала. Мада сумњам. Нога више —■ нога мање, Аустријанцима је главно да једном Србину откину главу. Тако не мисли мој пријатељ Леро. Он се труди да ме о противном увери; тврди да је свака опасност прошла и да могу мирно да спавам. Оба моја друга умиру. Страх им је убрзао мученички крај. Онако млади, они ми изгледају као деца — мученици. Гледам како их износе и мислим на Четрдесет Мученика, на децу погубљену Христа ради. % Рано сам се пробудио, протрљао очи и крај постеље угледао мајку и неку госпођу коју не познајем. Прилазе ми обе и љубе ме. — Како си спавао, сине? — Добро, мајко. — Познајеш ли госпођу? — Не, мајко. — То је мајка твојих другова Рада и Милоша. Дошла је да т.е пита шта је са њима? Соба ми се окрену. Не могу да се приберем да на ово тешко питање одговорим. Треба да кажем мајци страшну истину?... Да јој кажем да је Милош погинуо а Раде тешко рањен? . . . Мислим, лакше бих издржао да ми митраљез и другу ногу откине него да јој ја, друг њених синова, задам тај страшан ударац. Не . . . не могу да јој кажем горку истину! Нећу! Нека живи у нади док од другога не чује за своју несрећу. Јадна жена! Зацело јој најцрње мисли ју-