Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 461

и бановинским самоуправама, које на подручју градова, не врше никакву или врло малу делатност. Осветлићемо то на једном маркантном примеру. Градови подижу, сами из својих средстава, сиротињске домове (сиротишта, домове стараца), у којима се прехрањују изнемогли и сиромашни чланови градских општина. Сеоске општине насупрот нису економски доста јаке, да би саме за себе могле градити и одржавати сиротињске домове. Нарочито, што је општина слабија, то има већи број сиротиње и зато мању могућност да сама подигне такав сиротињски дом. За сеоске општине може се дакле питање издржавања изнемогле сиротиње решити једино тако да се у свакој бановини сагради по један или више бановинских домова за сирочад и изнемогле итд. Колико је год праведно да сеоске општине доприносе за градњу и одржавање таквих домова, толико је неоправдано, ако се такви доприноси траже од градова, који су то питање за своје подручје већ сами потпуно решили. У том случају градови, односно њихови становници, морају да троше за установе од којих немају, а и не могу да имају никаквих непосредних користи и с којима немају никакве везе. Градови имају у том погледу непријатно искуство са бившим обласним самоуправама за које су морали трошити големе суме, а имали су од њих само минималне користи. Логична је последица свега тога да градови морају тражити да буду изузети из територијалне надлежности бановинских самоуправа, као што су и у својим резолуцијама прихваћеним на Конгресу градова 7 и 8 маја 1927, а поводом Пројекта закона о градовима од 1927 год., тражили да буду изузети из територијалне надлежности обласних самоуправа. С тиме у вези Савез градова истиче и питање издвајања градова из територијалне надлежности банских управа, за које говоре исти разлози, а нарочито културни степен градова и квантитативни ниво њиховог чиновништва. Оваквог издвајања градова из територијалне надлежности окружних и провинцијских управа има и у страном свету, а било га је раније и у неким подручјима наше Краљевине (у Војводини, Хрватској и Славонији), и то са врло повољним резултатима. И сам пројекат Закона о градовима од 1927 године донекле је усвојио тај принцип кад је, у чл. 3 два града — Београд и Загреб — изузео из територијалне надлежности обласних управа и самоуправа. Тај би се принцип имао сада применити и на друге градове. На тај начин било би Министарство непосредна надзорна власт, која би такође одобравање вршила и била виша инстанција за све градове чиме би се постигло да се једнообразност у примени закона и начела градске самоуправе у целој

земљи доследно проведе за све градове а у складу са општом државном управом. Ако, ипак, не би било усвојено гледиште Савеза градова, и ако градови не би били изузети из територијалне надлежности бановинских самоуправа, могли би се трошкови те самоуправе наметнути градовима само у сразмеру оних користи што их градови фактично имају од бановинске самоуправе, те према томе давати бановини један одређени процентуални годишњи принос из свог буџета. Уопште би у финансирању бановинских самоуправа био најбољи принцип да један од главних прихода буде дотација општина, тако да би општине одређени проценат свог буџетског прихода давале бановини као дотацију. На тај начин избегло би се да поједине бановине уводе разне таксе и прирезе у разном проценту, што проузрокује неједнако оптерећење по разним бановинама, на штету привреде, а постигла би се и економичност, јер би се свака бановина кретала доиста у границама економске снаге свог становништва, а експанзија њене делатности не би прелазила границе финансијских могућности. Поред тих општинских дотација имали би се трошкови бановина покривати бановинском трошарином, таксама на улазнице и другим таквим приходима који се наплаћују заједно са државнима, па су према томе само процентуална партиципација на порезима и таксама. Тиме би се избегла посебна режија и посебан персонал за наплаћивање тих бановинских прихода, вишеструка контрола и молестирање грађана обавезама на разне стране. Они приходи који служе одређеним сврхама, као откупнина путне обавезе, прирез здравствених општина итд., имали би се посве препустити градовима на чијем подручју се наплаћују, јер градови сами потпуно врше "све задатке којима су ти приходи намењени. Исто тако имале би у градску касу ићи и све новчане казне по закону о недржавним путовима, по здравственим законима итд. За подизање разних установа, нарочито за оне привредног значаја, требале би бановине да добију законско овлашћење, тако да их могу подизати само по споразуму са интересентима односно са заинтересованим општинама и на основу расправе о расподели терета у сразмеру користи у којој би поједине општине и други интересенти учествовали. То начело усвојено је и у чувеним француским декретима о децентрализацији од године 1926 као и у новом енглеском закону о самоуправи од године 1930. Само тако може се постићи здрав однос између бановина, градова и општина и предусресги конкуренција у задацима и још гора конкуренција о одузимању приходних врела, те спречити да бановине буду потстрекач нездравог антагонизма између града и села, уместо да их вежу солидарношћу интереса.