Општинске новине

Стр. 462

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Број мандата у .бановинским већима могао би бити исти као и број посланика по § 4 Закона о избору народних посланика, само би, у случају да градови не буду изузети из територијалне надлежности бановинских самоуправа, требало утврдити, да поврх тога броја не само седишта бановинска, већ и сваки град у бановини бира бановинског већника, и то градови до 20.000 становника по једног, преко 20.000 до 50.000 по два и на сваких даљих 50.000 још по једног (чим број прекорачи 1.000 преко 50.000, односно 100.000 150.000 итд.). Тако би градови, ако већ морају да буду делови територија бановинских самоуправа, можда у довољној мери били ,заступљени у бановинском већу, а не би били знатно јаче заступљени од срезова, који такође просечно имају око 50.000 становника. Избор би требао да буде индивидуалан (без везаних кандидатских листа). Поред тога стоје градови на гледишту да би се трошкови за функције банских управа као управних власти имали безусловно и у целости подмирива1-и из државног буџета. Општи државни приходи намењени су за подмирење потреба државне управе, па зато треба да се из државних прихода подмирују и потребе банских управа као опште управних власти, а да се не преваљују на терет посебних прихода бановина и општина, јер се само тако получује права расподела издатака, економичност, те уредно и штедљиво газдовање. Преваљивањем трошкова за државне потребе на бановине и општине мути се слика државног газдовања и проузрокује се несразмерност оптерећења, јер поједине бановине и општине морају још једанпут посебно оптерећивати становништво да би прибрале средства за те потребе државне управе. Систем по ком општине имају подизати и одржавати зграде за државна надлештва, давати намештај, огрев и осветлење, па још и посебне доприносе и подавања, неправедан је, али и неекономичан, јер се од општине много више тражи и истисне. него би се добило од државне касе. 5) У погледу спајања и раздвајања општина те присаједињавања сеоских општина или њихових делова градовима, прилажемо детаљно израђен предлог, који је био приложен и претставци Савеза градова од 2 марта 1931 године. Истичемо још да — коликогод уважавамо потребу арондације општина и спречавање претераног разгруписавања и цепања на административно, културно и финансијски преслабе јединице — треба ипак и ту тежити за стабилношћу, тако да се не мења сваки час територија општина и да се не разарају добро уређене и за самосталан живот потпуно способне јединице, а за вољу административних или чак партијско-политичких тренутних прохтева.

6) Исто вреди и за удруживање градова и других општина за разне заједничке интересе. 7) Градовима нека буде допуштено служити се својим, било старим било новим грбовима, као што се то чини у културном свету, без икакве штете за ауторитет државних власти. Грбови данас додуше немају, а и не могу више да имају, оно значење што су га имали у феудално доба, кад су .били обележје засебних градских јурисдикција, независних од јурисдикција феудалне господе, но како градови, као носиоци опште управне власти првог степена, и данас уживају неки засебан положај, имају и такви амблеми. и без обзира на традицију, своје оправдање, 8) У градовима где државне месне полицијеке власти воде регистре свега градског становништва („Пријавнице") нека се та дужност остави њима. Полицијским властима су ти регистри у њиховом раду неопходно потребни. Био би сувишан посао, кад би и градске општине морале паралелно водити исто такве регистре. Само би требало, ма да се у пракси врши, законом одредити да су државне месне полицијске власти дужне градским начелствима стављати на располагање податке својих регистара становништва („Пријавница"). Градови у којима послове полиције врше државне месне полицијске власти имали би водити једино регистре својих завичајника. 9) Институција завичајности (општинског чланства) која у свом старијем, крутом облику не одговара данашњим приликама, у неким је државама напуштена, а у другим знатно модифицирана и приближена систему домицила. Наши закони о општинама и градовима мораће, ипак, задржати ту установу, јер то индиректно тражи Устав, одређујући у § 9 да се нико не може протерати из свог завичајног места. И Закон о држављанству одређује, у § 3 да сваки држављанин мора имати завичајност у једној општини Краљевине према одредбама о завичајности. Ми нисмо пролетаризована држава, где су многи поједини изгубили везу са рођеном грудом, и зато није за нас „општина становника" који флуктуирају и путују од места до места, већ треба да прихватимо „општину з? вичајника", у којој ће чланови општине одржавати међу собом везу живе заједнице. И у индустријским државама опажа се данас кестајање негдашње покретности становништва, те се показује тенденција стабилизације на домаји и везаности на место сталног'боравка. Питање завичајности могло би се решити и засебним законом, али ако оно буде решено у законима о општинама и градовима, молимо, да се, нарочито у погледу стицања завичајности јавном службом и вишегодишњим боравком, усвоје измене које су биле предложене у Примедбама прихваћеним на Конгре-