Општинске новине

Стр. 464

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

био би један врло оправдан, наиме да све новчане казне што их, не само у пословима самоуправе, него и у пословима опште управе, изриче градско начелство иду у корист градске касе, односно појединих градских фондова за дотичне сврхе. Исто тако, где постоје засебне држав. месне полицијске власти, за које градови морају давати велике доприносе, било би оправдано да се све новчане казне што их изричу те полицијске власти приводе градској каси односно градским фондовима. Пошто градови врше општу управну власт и сами одржавају све установе и заводе било би оправдано, да не морају давати приносе за поједине фондове (пољопривредне итд.) већ да си сами стварају такве фондове и да њима привађају приходе који су у гу сврху одређени за опште државне или бановинске фондове и то само на основу својих посебних статута и само ако стварање таковог фонда даје могућност за ефективно остварење сврхе, у противном имали би се ти приходи препустити градовима као и њихов буџетски приход. 17) Уређење службених односа градских службеника (примање и ступање у службу, подела службеника, квалификација и принадлежности за свако поједино место, права и дужности, престанак службе, пензије, дисциплински прописи итд.) нека се препусти градским уредбама (статутима и прагматикама), и то, у начелу, аналогно одредбама Закона о чиновницима. Потпуна аналогија, а још мање непосредна примена Закона о чиновницима, не може се у пракси праведно спровести, јер међу појединим градовима постоје знатне разлике, не само с обзиром на величину него још више с обзиром на привредне прилике те на степен културног напретка и развитка. Управо ради тих разлика биће потребно да се градовима законом омогући да у неким појединостима различно уреде службене односе својих службеника. Већи и развијенији градови тражиће на пример за нека чиновничка места веће или нарочите квалификације, теже услове за примање у службу, прописаће засебне дужности, нешто друкчије дисциплинске прописе и много што шта друго што са собом доносе потребе живота у појединим градовима. У том су погледу у свим напредним државама закони о општинама врло либерални те остављају општинама сасвим слободно поље у уређивању службених односа општинских службеника. У настојању да се народу олакша сношење јавних терета у доба садашње привредне кризе, постављала је Краљевска влада захтев да принадлежности општинских службеника не смеју бити веће од принадлежности државних чиновника на одговарајућим положајима. Тај захтев, за који нема ослона у досадашњим позитивним законима, примиле су градске општине само као постулат нужде у

данашњим тешким временима, те су га у главном и провели они градови у којима су службеници имали нешто веће принадлежности од државних службеника. Трајно се, међутим, такав принцип не би могао одржати, а још мање узаконити, без штете за интересе градова. Како градови морају да врше послове опште управних власти првог степена, безусловно је потребно да градски чиновници буду квалификовани као и чиновници код државних опште управних власти. Ако су квалификације једнаке, захтева праведност да принадлежности градских чиновника не буду мање од принадлежности државних чиновника истих струка, како је то било оправдано предвиђено у пројекту од 1927 године. Према томе морали би у најмањем граду градски чиновници да имају бар толике принадлежности колике и државни чиновници на одговарајућим положајима. Ако се сада узакони начело да принадлежности градских службеника не смеју бити веће од принадлежности државних службеника, биће последица да ће градски чиновници у великом граду са 200 до 300 хиљада становника морати да имају једнаке принадлежности као и чиновници у најмањем граду са 2 до 3 хиљаде становника. Да је то немогуће, мораће да призна свако ко познаје ванредно компликовани комунални живот у већим градовима. За водеће чиновнике и референте у већим градским управама није ни из далека довољна школска спрема са нешто праксе, као што је то редовно у државној служби, већ се од њих тражи много више знања, тражи се да се непрестано усавршавају и напредују и да будно прате развитак комуналног живота у другим напредним државама, где се комуналној науци даје толика важност, да се за њу оснивају нарочите високе школе. Од градског чиновника тражи се не само вођење редовне управе по упутствима претпостављених већ он мора да буде инвентиван, од њега се очекује иницијатива за самостално вођење већих задатака финансијске и остале комуналне политике, за велике техничке послове, где је често потребан персонал са нарочито већим квалитетима. Ако се уочи колико је компликован и пун тешких проблема економски, социјални и културни живот у великим градовима и колико се интензивног стручног рада тражи за решавање тих проблема, јасно је да већи градови не могу да дођу до чиновништва које ће бити и способно и вољно да ваљано и успешно врши своје тешке дужности, ако не буде према свом раду и плаћено. Градски чиновници, надаље, немају редовно споредних прихода од комисија, као државни чиновници. Градски чиновници морају у грађанском животу да одржавају тешње везе, да присуствују разним репрезентацијама, да су чланови научних, стручних, културних, националних и хуманих друштава, да помажу литературу куповањем