Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 465

књига, да држе бројне стручне и друге часописе. У културној средини у којој живе морају да учествују, и то их у знатној мери и новчано ангажује. Због свега тога треба градовима, нарочито већим, омогућити да своје чиновнике нешто боље плаћају, и зато је потребно да се у новом закону усвоји принцип изражен у члану 108 пројекта комисије Министарства од 1927 г., наиме да принадлежности сталних градских службеника не .могу бити мање од оних које уживају државни службеници одговарајућег положаја. Поред таквог уређења материјалног положаја градских службеника, а и њихове сталности и некретности, потребно је да се законом осигура и њихова потпуна деполитизација, у чему ће бити јака гарантија праве самоуправе, а по том и успешног и законитог рада самоуправних тела. 18) Међу жељама Савеза градова, с погледом на нови закон о градовима, заузима свакако питање финансијског газдовања градова једно од најважнијих места. То ће се питање морати детаљно уредити нарочитим законом о самоуправним финансијама, али већ у самом закону о градовима треба да дођу до изражаја основни принципи, у оквиру којих ће се имати да крећу одредбе закона о самоуправним финансијама. Као што самоуправа уопште може да успева и напредује само онда ако је истинска и слободна, тако нарочито у финансијском газдовању општина и градова не може бити напретка и успеха, на корист не само грађана него и државне целине, ако нема слободе у отварању нових врела општинских прихода и располагању са тим приходима. Задаци градова, не само на подручју самоуправе (на економском, грађевинском, социјалном, санитарном, прометном подручју итд.) него и у пословима опште управе, тако су големи, да свака већа стега и ограничење у градским финансијама значи велику сметњу у нормалном развитку комуналног живота, значи често тежак застој и стагнацију, а тога данашње доба наглог напредовања и непрестаних тежња за све савршенијим и удобнијим начином живота у великим градовима никако не може да поднесе. Већ је под тачком 2) разложена велика важност градова и њихова напретка за државну целину. Градови на које се може протегнути закон о градовима броје близу 20% од целокупног становништва Краљевине, а још је много већи проценат укупног приноса њихова становништва за државне потребе, у форми непосредних пореза, трошарина, такса и других давања. Кад се све то узме у обзир, јасно је да јачање градова и њихове финансијске снаге значи и јачање материјалне снаге саме државе и њених финансија, као што уопште читава материјална култура др-

жаве зависи од напретка градова. Према томе мора држава, у свом интересу, градовима да да не само такову организацију и делокруг него и таква финансијска средства, да би могли вршити своју велику мисију за себе и за државу и да би се могли слободно развијати и напредовати. Пракса у вођењу финансија свих већих градова, и код нас и у страном свету, доказује да прирез на државне непосредне порезе већ одавно не стоји на првом месту међу градским дажбинама. Што је град већи и развијенији, то мању важност има тај прирез, јер компликовани привредни и социјални живот градова сам са собом доноси потребу отварања небројених других врела прихода, тако да је општински прирез потиснут на задње место, као последња резерва за оне градске потребе које се ни на какав други начин не могу покрити. Та је чињеница посве нормална, она је последица самог развитка модерних градова, те се не може никако сматрати нездравом. С обзиром на све то апелира Савез градова на најширокогруднију беневоленцију са стране државе у погледу градских финансија, тако да нови закон, у начелу, остави градовима најслободније и најшире поље у изналажењу и отварању врела градских прихода, који у самом закону о градовима могу бити набројени генерално тако, да закон даде овлаштење и да градови могу уредбом (статутом) уводити таксе за употребу градских завода, установа и предузећа као и за разне радове градских органа на захтев странака, доприносе за разне грађевинске и друге градске радове на корист целога града или појединих његових делова, трошарине и друге посредне порезе, самосталне градске непосредне порезе као и прирезе на државне непосредне порезе. Детаљно набројавање појединих врста градских такса, трошарина и друтих посредних као и непосредних пореза не може да уђе у закон о градовима, а ни у закон о самоуправним финансијама, јер се то питање не може решити генерално, пошто су при његовом решавању и конкретно меродавне локалне и привредне прилике сваког појединог града. Закон о самоуправним финансијама имаће да уреди и питање свих евентуалних других врста градских прихода, међу којима нарочито препуштање неких државних непосредних пореза општинама и градовима, односно партиципације општина и градова на неким врстама државних непосредних пореза. То је питање у последње време решено у Чехословачкој, Аустрији и Немачкој, а налази то решење своје оправдање у великим теретима које их градови морају да сносе за послове опште управе, а и за неке гране самоуправне делатности на којима је држава не-