Општинске новине

Стр. 522

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Византинди са њима одржавали блиске трговачке везе. За време хунске државе постојао је нарочити хунско-византиски трг, прво негде на Дунаву, вероватно и у Сингедону, па онда у Нишу. Касније аварска и друга посланства никада се нису враћала из Цариграда, а да тамо не накупују мноштво индустриских, нарочито луксузних израђевина. Цео варварски запад набављао је у оно време из Цариграда или преко Цариграда: оружје, алате, драгоцене метале, украсе од злата и драгог камења, свилу, раскошне тканине, златом и срмом везене хаљине, једном речју све оно, што је онда било обележје богаства, отмености и углађености. Један добар део те робе пролазио је старим цариградским друмом кроз Сингедон. Приликом једне опсаде Сингедеона, аварски хаган Бајан уценио је Сингедоњане да му даду две хиљаде златника, један позлаћен сат и једну хаљину. Из тога се види да су раскошни цариградски еспапи допирали и до Сингедона, а сигурно да је у Сингедону било и веће тржиште, преко кога се извозила мануфактурна роба и куповали производи варварских племена. Штета је само, што ни о томе немамо никаквих ближих података. Византиски историчари оставили су нам, по старом историчарском обичају, много више података о борбама и крвопролићима око Сингедона, него о културним прегнућима, којих је било и у најтежим и у најмучнијим тренутцима нашега града. На следећим страницама биће изложене поједине фазе борбе са Варварима и описани народи и племена, са којима је Сингедон имао да се бори у току петог и шестог века. II СИНГЕДОН НА ГРАНИЦИ АТИЛИНОГ ЦАРСТВА Крајем треће деценије петога века Хуни, са својим вођом Атилом, засновали су државу на обалама Дунава и Тисе и потчинили све остале окодне Варваре: Остроготе, Гете, Херуле и Словене. Слаби цар Теодосије II, уместо да припрема границе за одбрану царства од хунске опасности, седео је у престоници и копирао рукописе, због чега је касније назван Калиграфом. Први пораз. Пошто се осилио и проширио своју државу од Дона до Паноније, Атила у пролеће 441 године бане са војском пред римски град Маргум код ушћа Мораве у Дунав и затражи да му се преда маргумски владика, који је, тобож, био крив због неких пљачки на левој хунској обали Дунава. Пошто им захтев није био испуњен Хуни пређу на десну обалу и навале на градове дуж Дунава. . Слабе римске посаде нису могле одолевати Атилиним четама, које су биле добро

организоване и снабдевене безбројним машинама за бацање стена на градске зидове. Читави облаци хунских стрела сручивале су се на римске куле и бедеме. Справе за рушење, којима су руковали томе послу вични Римљани у Атилиној служби, правили су бреше у зидовима, а Хуни су затим улетали у град и стварали у њему ужасну кланицу свега живља, које им је до руку дошло. Тако су завршили 441 године, у пролеће, Маргум, Виминациум, Сингидунум, и многи други градови Мезије. » То је за Сингидунум био страховит удар. Први пут после више од четири века римске владавине, Сингидунум је тада доживео да непријатељске чете пређу преко његових зидина. Атилино господарење Сингидунумом, истина, није дуго трајало, али је оно отворило тежак и мучан период крвавих борби и вечитог живота на ратној нози. Са падом Сингидунума и осталих градова Атили је био отворен пут у унутрашњост полуострва и он се моравском долином упутио ка Цариграду. Али, на престоницу Византије ипак није ударао. Пре него што су се приближили Босфору, Хуни су се растурили на више страна да пљачкају, јер је то и био главни циљ њиховога похода. Хуни госиодари Сингидунума. Нови господари Сингидунума били су страх и трепет за сав ондашњи културни свет. Њихов вођа Атила сам је себе називао Бичем БоЖјим. Ево шта о ондашњим Господарима нашег града прича један савремени писац, Амијан Марцелин: „Чим се мушко дете роди, Хуни му избраздају лице дубоким засекотинама, да би уништили сваку клицу браде. Њихова деца расту и сестре без брада и изгледају грозна и понижена као евнуси. Али и цело им је тело трапаво, удови снажни, глава велика. Због претеране плећатости изгледају некако неприродно. Пре би рекао човек да су двоножне животиње него људи, или да су оне чудне фигуре, које ћуд уметности поставља по корнишама мостова. Обичаји блиски зверским одговарају овој одвратној спољашности. Хуни нити кувају нити зачињавају оно што једу. За храну задовољавају се дивљим корењем, или месом прве животиње на коју наиђу и коју мрцваре неко време на коњу, међу својим бутинама. ,,Никакав кров не заклања их. Куће код њих нису у свакодневној употреби као ни гро^ бови. Не може се код њих наћи чак ни кровињара. Живе усргд шума и планина, навикнути на глад, жеђ и зиму. Чак и кад путују не прелазе праг никакве куће, нити се у њој осећају сигурни. „Од платна или од изушиваних кожа шумских пацова граде себи неку врсту тунике, која им служи за све прилике. Ту одећу не скидају, кад кроз њу провуку главу, док им се не распадне у комаде. На глави носе ше-