Општинске новине

6*

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 523

шире са повијеним ободима, а обавијају козјом кожом длакаве ноге. Та им обућа смета у ходу и чини их неподесним за пешачку борбу, али зато изгледају као приковани за своје коње, који су ружни, али снажни. На њиховим леђима Хуни свршавају све послове и неки пут седе на њима као жене. На коњу су и дању и ноћу. Са коња продају и купују. Не додирују земљу ногама ни кад хоће да једу, ни кад хоће да пију, ни кад спавају, што чине нагнути на мршавом врату свога коња, где до миле воље сањаре. Са коња се и саветују о интересима заједнице. ,,3а краљевску власт не знају, али букачки прате вођу, који их води у борбу. Ако их ко нападне, растуре се у гомиле и залете на непријатеља уз ужасне крике. Били груписани или растурени, јуришају и беже брзином муње и трчећи сеју смрт. Зато је њихова тактика, баш због те покретности, немоћна према бедемима и утврђеним логорима, али, оно што чини од њих најстрашније ратнике на свету, то је, што су подједнако сигурни у своје ударце из далека и издашни својим телима из близа, а знају уз то, у тренутку кад њихов противник, коњаник или пешак, прати очима кретање њиховога мача, да га обвију ласом, које парализује све његове покрете. Њихове стреле снабдевене су, уместо гвожђем, шиљастом коском, коју углаве нечувеном вештином. „Нико од њих не оре земљу нити се лаћа плуга. Сви без престанка лута.ју по свету без крова, без огњишта, без закона. не знају ни за какве утврђене обичаје. Или боље, изгледа као да вечито беже помоћу кола на којима су се настанили, где се жена бави шивењем ружних хаљина свога мужа, прима га у наручје, рађа и храни децу, док не одрасту. Нико од њих, зато што је зачет, донесен на свет и отхрањен на разним местима не може одговорити на питање: Одакле си. „Нестални су и подмукли у уговорима. Обрну се на другу страну чим им се то учини повољније. Уопште, све раде нагонски и немају више но у животиња осећања шта је поштено, а шта непоштено. И сам језик им је подмукао и загонетан. Не обожавају ништа, не верују ни у што и поштују само злато. Ћуд им је променљива и пргава тако да се њихова удружења за један дан растуре без узрока и саставе без посредника." Борбе са Хунима. Такви су били нови господари Сингедона. Они се у њему нису дуго задржали. Кад су га опљ.ачкали и опустошили, није им више дуго био потребан. Византинцима је међутим тек 433 године пошло за руком да са Атилом склопе мир, пошто су му обећали шест стотина фунти злата на име заосталог трибута и поврх тога годишњи данак од две хиљаде и сто фунти. Непознато је кад су се Сингедонци вратили у разрушени Сингедон. Може бити да

се онај део становништва који је преживео катастрофу вратио на своја огњишта, чим су Атилине руље напустиле град и пошле дубље у унутрашњост полуострва. Зна се, међутим, да је Теодосије II одмах по закључењу мира с Атилом отпочео утврђивати дунавску границу и распоређивати дуж ње најбоље трупе. Тада је и Сингедон обновљен, али већ 447 године, Атила је опет прелазио Дунав и опљачкао Ниш и Сердику. У каквом су стању Сингедон затекли његови стари господари тешко је утврдити јер о томе нам нису остали никакви записи, али постоји из 448 године један опис Ниша, кроз који је Атила такође прошао па се из њега прилично тачно може закључити какве су трагове Хуни оставили и по осталим градовима. Те године слао је цар Теодосије II једно посланство на Атилин двор у низини Тисе. Посланство је водио државник Максимин, чији је секретар био познати историчар Приск. На старом римском друму од Цариграда до Дунава, каже Приск, није више било ни коначишта ни станица за мењање запреге. Посланство није наишло ни на један утврђени ни настањени град или Кастел, већ је пролазило кроз саму пустињу и жалосне рушевине. Ниш је страшно изгледао. Варош је била пуста. Само у рушевинама цркава јаукало је неколико болних без помоћи. Око града, на далеко, цео простор био је покривен распаднутим скелетима. Једва је мало даље нађено место за ноћни одмор експедиције. Ни Сингедон није могао боље изгледати кад су се Византинци вратили. Цео крај страдао је уз то још и од болештина и глади, свакако због тога, што растурено становништво није било у стању да сабере летину. После Атилиних успеха 447 године Византинци су му морали уступити целу долину десну обалу Дунава од Сингедона до Нова и дозволити да се Хунско-византински трг премести са Дунава у Ниш. Тако је Сингедон ушао у састав Атилине државе. Вероватно је да Атила град није ни употребљавао, јер Хуни, као што смо видели, нису марили за утврђена и стална насеља. Уосталом, изгледа да су већ 449 године Византинци успели да поврате преговорима дунавске тврђаве. Две године после тога Атила је претрпео пораз на Каталаунским пољима у Галији, а 453 године умро је у својој необичној престоници, долини Тисе. Са његовом смрћу почела се распадати хунска држава, али то није донело мира византиским градовима поред Дунава, па ни Сингедону, јер су се појавили други варварски народи, исто толико необуздани и насртљиви. Пад града у хунске руке имао је неповољне последице по његов даљни живот. Од свих варвара изгледа да су Хуни међу Византинцима сматрани за најдивљачније и најнеприступачније. Па ипак не треба замишљати да је између њих и Византинаца, поред свег