Општинске новине

8

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 607

ске радње биле ослобођене плаћања сваке порезе. Тек године 1834 уведена је пореза на радње у Београду и то: на дућане, магазе и непокретна добра која непосредну корист доносе од 1—4 талира (40—160 гроша); на трговину 2—10 талира (80—400 гроша). Занати су пружали врло рентабилно поље рада у Београду и у већим варошима за финије занатлије и боље мајсторе, који су умели да израђују артикле бољим варошанима потребне. Тако на пример плаћани су врло скупо кројачи, обућари, бравари, столари, дрводеље, седлари и слични. Они су врло лако могли да се својим радом обогате. Шивење једне господске кошуље плаћало се на пример у Београду 12 гроша, док се за ту израду у Славонији плаћало свега 2—3 гроша. Али, у Београду је био врло мали број оних мајстора, који су умели да скроје и сашију лепу кошуљу. Индустрија у Србији пре сто година није постојала, сем чисто кућевне радиности, која се састојала у изради тканина, ћилимова, покривача и разне вунене материје за одело, које су се одликовале лепим и укусним слагањем шара; затим кудељно платно, костретне тканине и израда целокупног женског и мушког одела. 14. Грађевинарство. Грађевинарство се налазило на ниском степену и обичне грађанске куће личиле су потпуно на оно неколико старих турских уџерица, које су се у Београду још и данас одржале, најерене и испуцане, са блатом и сламом која вири кроз оронули леп, у Скадарлији и на Варош-капији. И конаци Кнеза Милоша, код Саборне цркве (садашњи Музеј Принца Павла), у Милоша Великог улици (садашњи Државни суд) и у Топчидеру били су грађени сасвим у старом духу. Први у Београду саградио је кућу на европски начин, са унутрашњим европским уређењем и баштом, кнежев брат и гувернер Београда Господар Јеврем. За његовим примером пошло је затим неколико имућнијих људи, странаца и Срба, али ни те куће нису имале, никакав особити архитектонски стил. Биле су копија једноставних ниских кућа у војвођанским и мађарским паланкама. У селима, где грађевински материјал за подизање примитивних кућа није стајао ништа, једна кућа стајала је 48—80 гроша (у данашњој куповној вредности око 346—576 динара). Кућа у варошима унутрашњости Србије стајала је 4000, 5000 до 10.000 гроша (у данашњој куповној вредности 28.890 до 36.000 до 57.700 дин.). Много скупље биле су куће у Београду, где је био скупљи грађевински материјал, а нарочито земљиште за зидање. Обичне мале

куће стајале су у Београду око 5000 гроша (36.000 дин. данашњих), кућа са магазом и дућанима око 10.000—10.500 гроша (72.000Ш8.000 дин. данашњих), а куће на спрат стајале су по 20.000—40.000—60.000 гроша (144.000—288.500—432.500 дин. дана.шњих). Кнежев двор, где је данас Државни суд, довршен је 1836 год. и стајао је 142.484 гроша (1 милион и 27.310 дин. данашњих). Подизање парка „башче и хауза" стајало је 10.245 гроша (73.867 дин. данашњих). Новосазидани двор у Топчидеру 1834 год. стајао је 57.839 гроша (417.019 динара данашњих). Црква у Топчидеру, подигнута на месту где је Кнез Милош у свађи са Карађорђем једва спасао живот, подигнута је 1834 год. Стајала је укупно, са капелом, конаком до цркве, три звона, св. трпезом, анвоном и 8 икона израђених од земунског сликара Константина Лекића 76.647 гроша (552.625 динара данашњих). Зграда београдског Народног суда у Савамали подигнута 1834 год. стајала је 31.779 гроша (229.126 дин. данашињх). Царинарница на Сави довршена 1835 год. стајала је 294.742 гроша (2 милиона и 125.090 дин. данашњих), а царински магацин на Сави 189.838 гроша (1 милион и 468.732 дин. данашњих). Магацин за жито у Топчидеру, подигнут 1833 год. стајао је 51.070 гр. (368.214 дин. данашњих). Кафана у Топчидеру, подигнута 1836 год. стајала је 28.919 гроша (218.506 динара данашњих). Велика касарна у Београду, довршена 1836 год. ста.јала је 388.058 гроша (2 милиона и 797.898 дин. данашњих); касарна у Топчидеру, довршена исте године , 61.993 гроша (446.970 дин. данашњих); касарна палилулска, довршена 1838 год., са плацом до касарне, укупно 215.310 гроша (1 милион и 552.385 дин. данашњих). 15. Саобраћајне артерије. Саобраћајне артерије Београда биле су водене, Савом и Дунавом, до Баварске и Црнога мора, и копном, друмовима до Цариграда и Солуна. Парни бродови запловили су Дунавом 1834 год. Били су то бродови аустријског паробродског друштва. Пре тога сав превоз Дунавом вршио се дрвеним дереглијама, које су вукли уз реку људи или коњи. Но, тај начин пловидбе није био лак, јер уз реку нису постојали путеви, а баре и растиње ометали су пролаз и вучу. После појаве пароброда, ипак је још добар део београдске трговине, нарочито онај који је долазио уз доњи ток Дунава, стизао дереглијама, које су од Видина до Београда вукли људи и жене. Та вуча уз