Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 663

Било је то као на ћабу. Прво се водило код Тагкана, па кад се дошљак представи Таткани и овај га пусти својим синовима, онда је то био знак да је новајлија ушао у најбоље боемско и литерарно друштво тадањег Београда. Колико је било срдачности у тој кући и колико се у њој и странац осећао као и код своје рођене куће најбоље се види по Матошу, добро познатом Београду, који је уживао толику слободу у кући Јове Илијћа, да је увек протествовао кад се у кући кува пасуљ, јер он га није марио! Улазило се у ту литерарну боемску кућу без церемонија и женирања, скоро исто онако слободно као у тадању боемску кафану „Дарданели" (где је данас Државна хипотекарна банка) ко.ја је окупљала скоро исто то друштво. Али, било је још два члана у кући Јове Илијћа, које ваља поменути. Жена Смиљана и кћи Милица. Оне су исто толико доприносиле добром гласу гостољубиве куће и литерарнога салона. Оне су надгледале кућу, кувале, месиле, сачекивале и испраћале. Кад поменусмо кување, од интереса је рећи да се у тој кући непрекидно кувало, месило и ручавало. Ручавало се управо од ручка до вечере, вели стари публициста Никашиновић, који је као младић дошао из „прека" и чудио се тој кући, како издржава тај неред, јер гости пристижу и сами и довођени синовима Јовиним, а синови су долазили кад ко стигне, зависило је од дискусије или хумора код „Дарданела". Велика је листа гостију који су прошли кроз литерарни салон београдске књижевне пордице Илијћа, али се може рећи да су у тој листи сви савременици литерарног и уметничког и млађи нараштаји политичког света. Ни вечером кућа није била без гостију. До дубоко у ноћ на диванани или у башти, или по собама дискутовало се, певало, веселило, препирало. Ако би се стари Јова Илијћ и повукао у своју собу, па примети тишину код друштва својих синова, он их подстакне на разговор, на песму, а он са својом Смиљом са стране слуша и ужива. То је био салон за упознавање, за дружељубље, за подстицање на рад, за дискусију и за севдах. Поред руских генерала за време рата 1876 и 1878, поред руских политичара кроз ту кућу прошли су многи и многи познати литератори: Љуба Ненадовић, Влада Јовановић, Матош, Васа Пелагић, Никашиновић, Никола Ђорић, Јанко, Брзак, Јакшић, Шапчанин, д-р Владан, Милорад Митровић, Домановић, Сремац и млади Алко, данас уважени г. Нушић, који сјајно репрезентује својом ведрином школу салона Јове Илијћа и многи други, други. АлИ у томе салону нису се стварале котерије и подвојености, па ипак време чини своје. Ништа није вечито. Почетком деведе-

сетих година друштво је већ растурено. Синови се гшженили и разишли. Кћи Милица се удала, стари Јова са својом Смиљом одржаиа традицију дома колико може. Та стара добричина ужива у чисто наивним забавама. Познате су његове дуге вожње „модерним" средством Београда — трамвајем. Попење се у кола — тада је била ируга трамваја са коњима Калемегдан — Славија, да пола динара с тим да га кондуктер опомене кад буде исцрпљена сума, он неће да броји колико пута пролази кроз Београд, упушта се у сањарења и кад га кондуктер опомене, или се њему досади, силази и иде својој Палилули и својој кући. Познат је био београдски књижевник и домаћин Јова Илијћ са својом кућом од Москве до Цариграда, а о томе и о његовом литерарном салону најбоље сведочи писмо његове кћери Милице из Ниша, која је тамо била удата за Петра Радивојевића пуковника. То писмо упућено Јови Илијћу гласи: Ниш 1 октобра 1900 г. Драги мој таткице, Пера је синоћ био код г. конзула Чахотина после вечере да се картају. И у разговору о раду песничком наше куће у опште највише га интересује твој песнички дар, па и политички карактер и држање. Желео би, каже да видим тог српског великана, ја ћу се трудити да ме прими, и унапред се радујем. Колико политички рад, толико и карактер, каже, његов поштујем, што се Није поклонио западној култури, него задржао фес. „Ах, таки типи ја волеим". И ако га је Пера одбијао, да си ти стар и неће ни.бити могуће, да га онако примиш, као што би то некад; али руски самодур остаде при своме, да ће за њега бити највећа срећа, да посјети ,,тај отмјени дом београдски" и да ти се поклони што је из те куће изашла така омладина, и т. д. Што се тиче њега лично он је високо образован човек, а са популарношћу није утекао од Мансурова, тако се говори. У осталом он је врло скроман човек и скромно дочекује те и ви нећете морати да се много излажете, његова је скромност може бити и отуда да је приступачнији нама." Ово писмо које је потписала Јовина кћи Милица не завршава се овде, али ми износимо само оно што се односи на литерарни салон Јове Илијћа, један од првих београдских салона, који је трајао скоро педесет година. Нежна кћи и сестра четири песника завршава своје писмо са: „Рукице слатке што су ме одгајиле љубим ти по хиљаду пута, твоје најбоље дете — Милица". Такав је био .један литерарни салон деветнајестог века у београдској Палилули.