Општинске новине

Стр. 708

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

лације. А како за периферију није било разрађених планова, то је држао да му је овако тумачење добро дошло. Али, урбанизација је све јача и јача, грађани траже одобрења, гракица реона на плану немогућа је да зустави ширење града. Тако је Мин. грађевина морало да направи компромис и да реши (предмет: Чеботарев), да се може одобравати зндање и ван граница реона уз захтев да Општина стави ингабулацију на имање (према § 116/2 новог Грађевинског закона), да сопственик не би могао тражити накнаду штете у случају неповољног по њега просецања нове улице, по новом пројекту проширења реона. Ширењу Београда и стварању предграђа потпомогла је још, сем његовог природног нагона, и једна чисто административна околност. Док је Општина забрањивала подизање зграда ван грађевинског реона; док је и сама Хипотекарна банка посредно то спречавала не дајући зајмове на имања која немају регулационе линије; док су малопре наведени законски текстови тражили стриктно придржавање за зидање у границама реона одобеног плана, — дотле је сама граница атара била веома уска, па су предграђа спадала под туђ атар, под подручје других општина. Да су границе београдског атара биле проширене много раније но 1929 године, вероватно да би данас предграђа изгледала мало друкчије по свом регулационом распореду. Број зграда приближно би био исти, можда нешто мањи, — због већих административних процедура око зидања, људи би се теже одлучивали на исто. Али ипак град би се ширио по својој економској логици. Околност пак, да су предграђа била атару других сеоских општина, које нису имале регулациони план, потпомогла је само неуређеном и ружном развитку тих предграђа. Најбољи доказ за то је околина „Цветкове кафане" на крају Краља Александра улице. Сеоске околне општине биле су ипак осетиле да не могу допустити тако нагло развијање зидања и упућивале су грађане, у недостатку своје техничке канцеларије, на технички одељак среза врачарског, који је, немајући у рукама регулационе планове, наравно лутао. Не свативши значај н. пр саме Краља Александра ул. он је допустио да се она сузи у свом горњем делу; срески инжињери су излазили на терен и давали линије за зграде. Трговачка улица на Чукарици је исто тако регулисана од стране среза, док су почетак и основе регулације и парцеларије Дедиња ишле преко Бањичке општине и т. д. Али законски текстови су увек подвлачили, да се не сме зидати ван реона регулационог одобреног плана. У ствари ти текстови су добро мислили и замишљали, да ће регулациони планови моћи предвидети тачно докле ће се град проширивати. Преко те крајње границе требало је по њима назначити један чист за-

штитни појас, на коме се не сме зидати. Оваквом забраном се ишло на то, да се град што више изгради, сконцетрише, па тек онда, ако је потребно, да му се касније још више прошири реон. Слично схватањима Скопљанске општине, која су и данас тамо заступљена. Искуство и историјат развитка свих градова показује да су те, привидно оправдане мере, врло безуспешне. Данас се сматра да су те зоне поп оесНПсапсН, т. ј. заштитне зоне, до друге вароши или села на којима се не сме зидати, и сувише драконске мере, које обично бивају изигране, пошто развој градова више зависи од стицаја социјално-економских прилика у њему, него ли од техничког прописа његовог изграђивања. Ако су економски услови у граду такви, да се он нагло повећава и развија, не постоје технички закони, који ће му одредити тачне границе. Схвативши исправно ову чињеницу, наш нови Грађевински закон није ни унео у своје параграфе захтев, да се око градова ствара таква огромна зона поп оесИПсапсП, већ је напротив допустио (§ 5 чл. 4) да се уредбом може одредити и начин подизања грађевина и ван грађевинског реоиа и заштитног појаса. Међутим, не треба погрешно схватити да градови не смеју имати планове, који ограничавају њихов развитак, који не означавају границу грађевинског реона у циљу што бољег изграђивања захваћеног дела. Ми смо истина доказали, помоћу историјских података, да се ширење града не може зауставити. Али, ако смо са једне стране немоћни да га заустављамо — посао који би се сигурно изјаловио — ми нисмо без сретстава да пропишемо начин његовог ширења. Један од најважнијих задатака урбанизма је у тражењу тога иачина. У почетку се сматрало, да је довољно простудирати демографске податке, уочити инерцију са којом се један град шири, па пројектовати око садањег насеља концентрично сплет улица, чији би се блокови напунили зградама од данас па за 50 година. Сматрало се, да је тиме проблем решен и да је град проширен, предвиђајући ствари за -50 година у напред. Разматрање предграђа дало је сасвим друге идеје. Приметило се, да свако предграђе већ има свој извесан центар, језгро, свој сити и да, нарочито ако је теренски доста удаљено од центра града а саграђено ипак у згодним везама, претставља у ствари извесан сателит-трабант великог града, од кога оно зависи. Стапање његово са великом градском масом захтевало би, да се цео слободни простор између њега и града изгради и да се све насели. Кад се узме у обзир да хигијена тражи што више зеленила за градове, онда је појмљиво што се убрзо одустало од намера да се град шири у концеитричним круговима, већ се дошло на идеју да град треба да се проширује, али на сателитски-трабаиски начин. Т. ј. предграђа улазе у оквир регулацио-