Општинске новине

Арх. Бранко Максимовић о спољашњој архитектури Београда

Под архитектуром треба разумети скуп научног и емпирског знања и стваралачке способности који су потребни да би се један архитектонски проблем могао решити и извести тако да буду задовољени постављени захтеви, и да при том, својим просторним решењем, задовољи савремене захтеве и принципе из области грађевинске уметности. Код нас се међутим под архитектуром често разуме само онај део рада који је уложен у просторно-формално решавање спољашности или унутрашњости објекта. То решавање спољашње форме објекта, које је зависно и од времена у коме се ствара, и од места, неизбежни је органски део архитектонског стварања, али оно само за себе (изузимајући неке специјалне архитектонске проблеме) не може бити названо архитектуром. Спољашњи изглед зграде — фасада — није ништа више него већи или мањи, успелији или неуспелији, напор архитекта да спољашње зидове — поред њихових главних функција које имају и остали зидови: ношење конструкције, заштиту од спољне температуре и довод светлости и ваздуха — обради тако да ти зидови добију и известан естетички ефекат. Тај ефекат постизавао се, и данас се постизава, углавном: применом пластике, која доноси собом ефекте светлог и тамног, употребом боја, односом између пуних површина и отвора, применом природних и вештачких материјала за облагање итд. Међутим, дешавало се и дешава се да напор или знање уложени у обраду тог спољашњег зида (фасаде) буду већи од напора који је уложен у решење проблема самог организма зграде (унутрашњост, станови). Дешава се (чест случај) да се ради постизавања извесног, по сваку цену жељеног, спољашњег ефекта ремети равнотежа организма стана, управо да се реметп баш оно ради чега је зграда и грађена. То се има приписати погрешном схватању задатка савремене архитектуре. „Ко наш позив не схвата само као једну врсту артистичког занимања, него је узима као део културног рада, тај је морао увек да се судари са питањима социјалног значаја; он је морао да увиди у коликбј су великој мери та питања још нерешена и морао се заложити за све оно што би могло припомоћи ка њиховом реше-њу... Све наше (архи-

тектонско) делање није само израз културе, и није само спољна љуска културе, него је у највише случајева — а у станбеном и урбанистичком погледу увек — предуслов за културу. Ако тог предуслова нема узалуд нам је сав даљи труд." (Ф. Шумахер, Основи архитектуре). Пред огромним, свечовечанским задацима, који се постављају савременој архитектури, питање спољашњег изгледа некако остаје у позадини. Некако губи своју некадашњу важ-

/

љ,

Зграде двају Министарстава на угловима Немањине и улице Милоша Великог, немају исте висине

ност, баш исто онако као што озбиљан болесник нема ни времена, ни воље да мисли иа своју тоалету. Данашња архитектура опоравља се од тешке, дуге болести. Она је данас заузета само једним главним, великим питањем: како да оздрави сасвим, да ишчезну и последњи знаци болести. * Па ипак, тема анкете гласи друкчије. Фасаде. послератних зграда Београда? Неке генералне линије свакако нема. Нема је из више разлога, од којих ћу побројати само најглавније: 1) због непотпуности досадашњих грађевинских прописа, што је омогућавало највеће