Општинске новине

Д-р Милан К. Д. Главинић

Фс&сскде грађевина, улице и хргови у Београду

Стил уличних слика у Београду је као и у новим улицама XIX и XX века других градова у Европи безличан, послован, збркан. Он приказује превирање у архитектури и верна је слика данашњег времена и друштва који показују врло много узнемирености и узвитланости, а тако мало праве културе. Мали број лепо компонованих фасада грађевина у Београду, које су подигнуте после светског рата и које се одликују лепшом и хармоничком архитектуром од оних грађевина подигнутих пре светског рата, губе се и не долазе до изражаја у београдским улицама. Не излазећи на сам терен и не узимајући у обзир за сваки појединачни случај само дату архитектонску ситуацију и према томе да ствара своје архитектонско дело, архитект мисли да је своју уметничку дужност извршио до краја, ако је израдио фасаду грађевине која одговара у цртежу или у перспективи његовом ритмичком и хармоничком осећању. И у београдским улицама као и у улицама других градова на западу види се гомилање најразноврснијих архитектонских мотива, који се натурају нашој пажњи. Поред свега тога ниједан од тих многобројних архитектонских мотива није у стању да нас у пролазу дубље заинтересује. Нове грађевине у Београду морају се подизати с погледом на њихово архитектонско и урбанистичко дејство у граду као целини. Доклегод сваки архитект и сваки сопственик мисли само на то, како ће што индивидуалније и што упадљивије да сагради своју кућу, дотле се може очекивати врло мали напредак у стварању опште лепог и хармоничког изгледа града као целине. Многи архитекти заборављају, а и нису потпуно ни свесни, да је стварање лепе улице, лепог уличног простора, лепе уличне слике у ствари стварање уметничког архитектонског, урбанистичког дела. Обзири према лепом уличном простору, у првом реду, морају одређивати законе архитектонске композиције фасада појединих грађевина које се у будуће буду подизале у Београду. Када већина лаика и у Београду буде дошла до јасног и дубоког сазнања шта је у

ствари архитектура, онда се неће више толико полагати на такозване дивне архитектонске цртеже с величанственим перспективама и детаљним израђивањем. Онда се неће више поједини архитектонски пројекти оцењивати према њиховом сликарском дејству, када је у питању само и једино архитектонско просторно стварање. Архитектура није просторна уметност и телесна уметност и површинска уметност, већ је она само просторна уметност. Просторност код архитектуре не састоји се из једне унутрашње шупљине и једног спољашњег тела, већ се архитектонска просторност састоји из једне унутрашње и спољашње шупљине. У уметничком урбанизму, који тек има да настане у Београду, поједино грађевинско тело пре свега мора испунити функцију као елеменат од кога се гради архитектонски простор. Посматрајући лепе тргове и улице из барока у разним градовима запада и у нашем лепом урбанистичком граду Дубровнику (види мој чланак „Естетика градова у Далмацији" оштампан у „Јадранској стражи" бр. 11 из 1927 и бр. 2 из 1928) ми не желимо одатле да научимо како су стари неимари ово или оно стварали, већ желимо да пронађемо зашто су они тако стварали. Обично се код архитектуре разликује само оно спољашње обележје, а оно битно архитектонско: проблем просторног стварања, иропорције, осветљење, боје, ритам и хармонија, мора појединац тек да научи да естетски осети и проживи. Пропорције се и у урбанизму као и у архитектури не могу изразити бројевима, већ се морају у сваком поједином случају тачно према архитектонској ситуацији проучити, осетити и одмерити. Највећа тешкоћа за урбанисту архитекту лежи нарочито у томе, да је он врло често приликом постројења улица и тргова још у потпуној неизвесности о карактеру и висини грађевина које ће у будућности ове улице и тргове градити. Београдске архитекте, који мисле и осећају урбанистички, најпре ће мислити на то како ће њихова грађевина да испуни своје место на већ постојећем простору, како ће се не само прилагодити околини и архитектонској ситуацији, већ како ће се и подредити