Општинске новине

Слободан Ж. Видаковић

Архитектура Београда и комунална политика

Према решењу Редакционог одбора, готово цео овај број часописа „Београдских општинских новина" посвећен је архитектури Београда. Београд је резиденција Југославије и главни центар културног и државног живота, па зато и естетска страна његових грађевина, њихова архитектура, мора да одговара високој културној и националној улози, која је историјом досуђена Београду. У низу ових чланака, које су уреднику упутили наши одлични ауторитети на пољу архитектуре, изнете су са стручњачком савесношћу битне одлике садашњег стања архитектуре Београда и главне линије њеног будућег стремљења. Према томе, може се слободно рећи, да је анкета о архитектури Београда потпуно успела, јер је она пружила верну и неулепшану слику архитектонског развоја и полета у Београду за последњих десет година. Али, да би она била и потпуно. заокругљена, потребно је да се ово питање осмотри са једног ширег гледишта, управо да се архитектонски проблем Београда проучи и осветли и са становишта комунално-социјалне политике. * О архитектури као уметности дали су у овој анкети свој стручни суд наши позвани архитекти. На жалост, они су се задржали једино на спољној архитектури зграда, на естетици фасада, не улазећи у питање унутрашње изградње грађевинских објеката и у односе који постоје и морају да постоје између архитектуре и комунално-социјалне политике сваке веће општине. То питање ми ћемо покушати да у главним и основним потезима осенчимо у овом чланку, који има само једну претензију, да покрене стручне кругове да проблем архитектонски проуче у свима правцима у којима се он манифестује. Све су уметничке манифестацје зависне од општег духа времена, у крајњој дијалектичкој линији од сплета економско-социјалних односа на којима почива друштвена заједница! То важи за све, па и за архитектуру, која је по превасходству најнепосреднија уметност, најприступачнија широким грађанским масама и у најтешњој вези са практичним животом. Ову зависност духовних

манифестација, нарочито уметности, не треба схватити као неумитан детерминизам, јер у таквом једном неизбежном и фаталном детерминизму, биле би немогуће ма какве коректуре и социјалне реформе. * Али је ван спора да се ни једна уметност, ана првом месту баш архитектура као најнепосреднија не може развијати без тесне органске везе са духовно-уметничким потребама и интенцијама једне епохе. Отуда у патријархалној средини предратног Београда, у сиромашној и предкапиталистичкој фази Србијиног економског живота, није се могла ни развијати архитектура, такорећи о њој се из тог доба не може ни говорити. Београд је био до великог рата једна велика оријенталска паланка, са кривим улицама и трошним зградама од бондрука, набоја, па чак у предграђима и од шиндре, да их је већ за неколико деценија зуб времена сравнио са земљом, без трага, без успомена, пре него што се из њих могао да у архитектури кристалише један наш оригиналан стил. После великог европског рата ситуација је била сасвим измењена и нова. Београд је непрекидно био мученичка варош. Рушен варварским бомбардовањем, паљен освајањем од стране аустро-немачких трупа, разаран систематски трогодишњом окупацијом — Београд је тражио брз васкрс, васкрс без широких архитектонских студија, без темељног плана, без дубоког проучавања, јер се за њих није имало ни времена, ни смисла. Млада србијанска буржоазија по повратку у отаџбину настала је, да у једној грозничавој брзини рестаурира своја порушена добра. Појави наглог урбанистичког кретања маса, избачених пауперизацијом из својих села и паланки, довлаче у Београд стотинак хиљада нових грађана. Југословенска резиденција постаЈе гравитациона тачка не само за раднике свих врста, него и за све предузетнике који су првих дана по ослобођењу похитали да повољно пласирају свој мали капитал и своју велику привредну иницијативу. Станова је било у порушеном Београду мало и за предратни број грађана. Сада, са овим огромним приливом маса, Београд се буквално гушио. Жеља за богатом и