Општинске новине

Стр. 796

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

мисао монументалнија у толико кошта више новаца. Треба тежити да нове грађевине у Београду буду лепе и хармоничке и изнутра и споља, да буду хигијенске, социјалне, практички и угодно постројене, а нарочито изграђене с крајњом штедљивошћу у сваком погледу. У Београду имамо притисак прошлости који се јако осећа у изграђивању, нарочито у старим деловима града. У прошлости Београда био је рђав регулациони план, непотпун грађевински закон, а општинска администрација није могла увек ићи у корак с развитком града. У своме чланку „Општина као регулатор грађевинско уметничког стварања у граду" ко.ји је штампан у броју 8 „Београдских општинских новина" из 1932 године изнео сам у главном на који начин опшгине могу да надзиравају и да регулишу грађевинско уметничко стварање у граду. Београдска општина треба да тежи да своје потребе, свој начин живота и своје циљеве изрази урбанистички у спољашњем изгледу свога града, у лепим и хармониским, хигијенским просторима улица и тргова. Београд је град малих и средњих станова и то се мора урбанистички и да изради. Београдска општина треба да тежи да постане помоћу урбанистичког бироа који би уз грађевински одбор водио сталан надзор над извођењем регулационог плана, уредбе о извођењу регулационог плана, грађевинског правилника итд. уметник свога сопственог града, да на великом платну оцртава градски живот и градску делагност. Ово је тежак задатак, али није неизводљив. У ранијим вековима били су навике и осећање спојени с природним осећањем за лепим који су помагали да се постепено изграђују лепи градови и лепе варошице. Београд ће тек онда постати леп град када се буде урбанистички градио према условима

свога положаја и хпгијене и према стварним потребама свога становништва. Ми смо се и сувише навикли на то: да уметност сматрамо у животу као нешто са стране убачено, као неку врсту скупоцених шљокица. Доклегод се уметност у разним видовима сматра као нека гарнитура, као нека врста додатка који се у све већим количинама може додавати обичном животу, без удубљивања, без уживљавања у саму уметност неће и не може бити народне естетске културе. Онога дана када уметност прожме цео наш живот осетиће се и она као наш нераздвојни део. Ништа тако видљиво и тако снажно не претставља целокупну народну културу једног времена као архитектура, која служи пола профаним пола идеалним потребама народа. Архитектура је постоље на коме се развијају народне уметности: сликарство и скулптура. Данас се у архитектури и у урбанизму осетно осећа недостатак јединственог стила код архитекта и недостатак грађевинске традиције код предузимача. У будућности урбаниста архитекта у Београду неће толику пажњу обраћати детаљима појединих грађевина, колико великим грађевинским масама и њиховом распореду као и изради линија крова. Он ће морати покушати да изради и оствари целокупно урбанистичко дејство. Он ће више мислити на град као целину, а мање на појединости, или боље речено, он ће појединости замишљати само као део целине. Трудиће се да васпита јавни уметнички укус и покушаће да створи преко урбанистичког бироа у београдској општини лепе уличне просторе, одређујући за извесне улице стечајем добијене архитектонске моделе са хармоничким фасадама у одређеном материјалу. Линије и нагиби кровова, као и висина главних венаца на зградама морају бити регулисани. Поред индивидуализирања уличне мреже у Београду се мора што пре извести и индивидуализирање облика и величине грађевинских блокова.