Општинске новине

Стр. 800

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

градских архитеката не тражи лаке и брзе зараде, да они своје пројекте често израђују са једном површношћу, која запрепашћује а свој стручни надзор аљкавошћу која збуЊ У№; да улећу у највећа и завршна пројектовања без претходних студија, без свестраног упознавања терена, околине, поднебља подводности терена, итд. Не улазећи као нестручни, у даља суптилна питања архитектонске уметности ми ћемо се задржати само на следећим констатацијама: 1) Поратни Београд као целина није успео да усвоји никакав архитектонски правац, најмање да изради свој оригиналан расни стил, који би најбоље одговарао нашим социјалним и економским приликама, као и захтевима самог поднебља! 2) Културна је потреба (а не. шовинистичка као што неки мисле) да Београд и друге наше вароши, буду подизане у свом националном стилу, који се има изградити на бази озбиљних студија свих услова којима би овај стил имао да одговара: од социјалних и етнографских до атмосферских (отпор према киши, ветру, снегу итд.). Један леп, лак и користан стил, чисто наш, да га назовемо југословенским, био би доказ више наше расне уметничке снаге, израдио би нову националну архитектуру домова, улице и блокове и, најзад, привлачио би и интересовао странце много више него онај безбојни, бледи, космополитски, пештански штимунг, који се данас осећа у београдској архитектуре. Тај наш будући стил има да одговара садашњем духу времена (колико су н.пр. смешни покушаји са пресађивањем старог српског црквеног стила, тешког и суморног, на профане грађевине овога века?). Он мора да буде уистини наш, оригиналан, а не нека бедна компилација, каквих је београдска архитектура данас на жалост пуна. Подвлачимо, он мора да буде наш, са свима типичним одликама нашег националног духа, затим да не буде много утрпан, неукусно шарен, раскошан и скуп. Разуме се да се ништа не може приговорити томе ако би он унео у себе и многе корисне и практичне стране других стилова, у колико су оне погодне за наше поднебље и аклиматизацију, као и за естетско сливање и уметничку асимилацију. 3) Градским општинама, односно њиховим грађевинско-уметничким одборима, треба дати много шира права у погледу архитектонске контроле и иницијативе него што им даје садашњи грађевински закон. Наши архитекти, а ми неоспорно и у архитектури имамо неколико имена европског значаја, нека израде главне линије тога стила, који би се после петогодишњих корекција силом закона наметнуо будућим кућевласничким генерацијама. Појмљиво је да то не сме бити униформисани стил, који би стварао мо-

нотонију арнаутских села — као н.пр. нова Чиновничка колонија у Београду — него стил који би у своме оквиру дао пуног импулса за стваралачки полет нашег уметничког мајстора у савременој архитектури. Само тако можемо добити свој национални стил, свој архитектонски индивидуализам. Тада ће Београд и са те стране привлачити странце и туристе, који се данас у великој већини диве више огромној експанзији нашег стваралачког духа, него оригиналности нашој у подизању Београда и других великих градова. * Многи од стручњака, сарадника ове наше анкете, а међу њима и г. Јов. Обрадовић, један од твораца новог грађевинског закона, као да страхују да је чак и ова анкета о архитектури Београда закаснила, а камо ли тек изградња нашег националног стила! Они заступају тезу, сасвим правилну, најзад, у редовним социјалним приликама; да се национални стил израђује полако, у једној тихој уметничкој еволуцији и да се он ие може декретирати. По нашем мишљењу још није доцкан ни за једно ни за друго. Београд је за 80% још неподигнут. Ово што је назидано једва претставља једну шестину његовог грађевинског терена. И као што се данас у мору наказних грађевина губе оне десетине и десетине лепих и успелих, тако ће се кроз деценију две, можда, изгубити ови грађевински монструми дело једне хаотичне генерације — у хиљадама лепих грађевина будућег Београда. Ако би се оставило времену, благој и дугој еволуцији, која би имала да нам изради национални стил у архитектури, ми би тек тада посигурно задоцнили. Национални стил пост фактум не би нам много вредео, он би био само један уметнички луксуз, и ништа више. Београд би дотле био изграђен са 60%, а можда и више, те би самим тим и питање нашег оригиналног стила постало беспредметно. Данас се нека врста културне диктатуре осећа у свима актима државне и муниципалне власти целога света. Стара држава — жандарм и стара општина — примиритељни суд Мј постали су данас, под притиском народних маса, фактори прогреса и иницијатори једне свестране комунално-социјалне политике. Цео свет жури да га време не претекне. Мирној еволуцији готово се данас ништа не оставља. Читаве фаланге научника и државника су и у пракси и у теорији да се хитно предузимају чак и корените социјално-комуналне реформе, реформе и измене система, на којима почива данашњи поредак ствари. Шта ће онда и нама сметати што би се грађевинским законом, бар у општим линијама, и после обимних и дужих студија, предвидео или фаворизовао један национални стил?