Општинске новине

Београд пре схо година

— У спомен Ото Пирха, благодарног пруског путописца Београда —

Незахвалност није одлика Срба. Па ипак, ваљда из заборава београдска дневна штампа прешла је ћутке преко стогодишњице гроба Ото Дубислава фон Пирха. Оног човека, који је 1830 г. у Берлину објавио своје Путовање по Србији, прву топлу књигу утисака ; једнога странца, из Милошеве Србије пре јхатишерифа. Убрзо потом Пирх је и умро, трагично, у Бреслави. Крајем 1832 године био је изјахао пред вече у. околину, да проучи непознати предео и вероватно док је ра' ширивао мапу или из буд кога узрока, коњ • му се поплаши, збаци га, али му у узенгији ■ остане нога, те га је тако вукао све до вароши. Није му више било лека. Поживео је свега 33 године. Нама се он приказује данас, сто година иза жалосне смрти, као млађи брат Бајрона, леп и трагичан. Пореклом из једног племићског гњезда у Бајрајту, племенитих осећања и витез већ у шеснаестој години, остављају| ћи класичну гимназију с реториком за сјај униформе, бравуру и част официрску, Ото Фердинанд Дубислав фон Пирх, отпочео је један врео живот, емоционалан и стравствен. Зарана се у њему јавља жеља да упозна Србију, један нов свет на граници крста и полумесеца. Свет тајанствен, утонуо у дубоке шуме, легенде и епосе, да је и Гетеа изненадио. И млади фон Пирх, горећи од жеље да види тај крај, бацио се на Вука Караџића. Хтео је кроз његову граматику ући у вртоглави смисао наших падежа и језика. Из Ранкета гутао је све о Србији. Сву оскудну литературу. Док најзад, ваљда први од Пруса није пребродио Саву, путујући сплавом од Земунског кантоманца до Београдског града, више од два 'сата, сагледао бедеме сањане земље. И тада је зачео његову нежну књигу Путовања по Србији, писану са очигледним симпатијама. Он није био писац по занимању. Није живео од пера. Али као генералштабни официр, образован у берлинској Војној академији, даровит и романтичан, умео је да гледа око себе. Непосредније чак, но наш велештовани списатељ Јоаким Вујич, који се није сетио да гледа за потомство ону Србију, коју је обишао на коњу 1829 год., по налогу свога моћног протектора из Крагујевца. Вујић се ограничио на оно, што је Књаз од њега захтевао — Иконографију Србије. Да забележи све цркве и поласка сујети оснивача династије. Официр из Берлина, испао је у томе послу већи писац. За нас, потомке оних Срба у до-

ламама и фесом, дело му је много драгоценије, но много заслужнога оца позоришта. Оставио нам је, као на фресДи, сав питореск Србије 1829-е. Београд и његове улице, попечитеље и пандуре, кнежевске конаке и везирове одаје, царске друмове, вароши, људе и обичаје, све сликано с непосредношћу, која и данас наслађује. Описао нам је као савременик и странац наше неписмене осниваче државе и самосталне цркве. Оставио нам је један неизбрисиви аманет и сасвим драгоцен докуменат о Београду пре сто година. Његов опис ручка у конаку, код Милоша, непроцењиво вреди. Али тек како се данас може одати правда томе младоме човку, у пруској униформи, са манифестованом словенском крвљу, који је наглашавао у својој књизи да у историји света има тек да дође српски моменат. Као бард, опевао је величину нашег народа, тек одробљеног. И да га смрт не уграби, онако осетљив и префињен, можда би и живот дао за нас, као лепи, занесени лорд што умре за Јеладу, на песку. Први наш пријатељ је био, доиста. Можда је то и словенски атавизам. Носио је лепо и звучно име Дубислав, као плави синови Перунови. Но без обзира на ту примесу словенске крви, која је струјала кроз његово германско тело, фон Пирх нас је задужио и „Београдске општинске новине", као орган Београда дужне су да томе првоме хроничару будуће велике престонице, укажу позне посмртне почасти, с поменом његова часнога, официрског имена. Св. О Београду пре сто година, Пирх је између осталог, у својим путописима забележио: „.... После вожње од 2 сата стигосмо на послетку из Земуна на турско земљиште, под београдским брегом. Ту је било много турских лађа, широких и неспретно саграђених; лађари нас опкољаваху у њиховим црвеним капама, грубим црвеним гунчићима, широким димлијама; то беху снажни људи, голих груди, засуканих руку, смрштена жута лица; све сиротињског изгледа, прљаво и подивљало. * Стена на којој је горњи или прави град Београд, није висока ни 100 стопа. Она залази дубоко у угао између Саве и Дунава и ту пада стрмо; у позадини, без прекида, стоји у вези са равном земљом, која окружава Београд са јужне стране,