Општинске новине

Стр. 46

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Између обале и стене налази се један узан простор, на коме је подигнут један бедем, од земље, који је већим делом порушен. Ту лежи гомила старих гвоздених топова, на грубо склепаним лафетама. Лежишта су полутрула, све је у највећем нереду; види се, да годинама нико није дирнуо ништа. Улазак кроз тај ниски бедем направљен је од два зидана стуба, остатака некадањег већег зида. Над њима је једна земуница, из које су неколико старих чувара мргодно погледали на нас. Нигде није било страже ни стражара. Од тог уласка води на горе ка граду стрм, рђаво калдрмисан пут; рушевине од зидина, образују ограду његову. На половини стене, с обе страие пута, има неколико тераса са зиданим грудобранима, све у рушевинама. Пошто смо се попели, дођосмо до високог и јаког главног зида, који иде горњом ивицом стене и који је најбољи и најјачи део утврђеног Београда. Кроз такозвану водену капију, високу и сведену кроз зид, уђосмо у горњи, прави град. Неколико корачаји с оне стране уласка наилази се на два правилна, дуга и висока здања, оружницу и магацин, која су Аустријанци подигли у оном времену од 1718 до 1739. Сад су та здања празна годинама, прозора и врата нема, отвори су рђаво покривени даскама и подупирачима. То је стање оружнице и магацина једног турског главног града, у једном оваком тренутку, после двогодишњег рата. Кад се прођу та здања, долази се до једног четвороугла од зграда, на два спрата, начињених нешто од плетива нешто од блата, опет у рушевинама. Уђосмо у унутарње двориште тог четвороугла. Ту су кровови напред испали, испод тога су галерије, широке дрвене степенице воде из дворишта у те галерије. С кровова се дижу танки високи, ушиљени оџаци у великом броју. Све то има некакав чудаи, прљав изглед. Двориште само је сметлиште све могуће нечистоће; велике гомиле ђубрета, које се сваког дана на најгаднији начин множе, на све стране остаци од јела, фуражи, црепови, прње, над свим тим једна слика и задах трулежи. Били смо у дворишту конака везирова. Место је изгледало достојно оних ужаса, који су ту почињени. Ту је први великан нове Грчке, Рига, тестером разрезан. Овде на коцу 1815, испустише 63 Србина душу, неки тек после 7-дневних мука. Домамили су их ту под обећањем, да ће им живот иоштедити! С муком пођосмо до степеница, које воде на галерију и уђосмо у отворено претсобље, оперважено даскама, а у средини је била једна узвишица са једним наслоном. Ту се моле Богу. У једном куту тог простора скупила се гомила младих људи, у разном турском оделу, неки са турбанима, неки са неким чудним високим капама, са пиштољима за појасом.

То су били официри везирски, баше разних родова оружја, већином нижи чинови; високе капе означавају каваљериске официре. Ти млади људи, међу којима је био један врло леп црнац и један мрки Бугарин, пушили су из дугих лула (чибука), ћаскали, смејали се, гурали се, једном речи, били су много живљи, но што се Турци замишљају. Кад нас спазише приђоше нам, поздравише се са тумачем као са познаником и распитиваху га, пуни радозналости, кога је то довео. Јавише нас везиру, хтедох да скинем горњи капут, који сам имао преко фрака. Задржте га само, рече ми тумач, кад би још какав огртач имали преко тога то би још лепше били одевени по овдашњим појмовима. Осим тога, овде учтивост захтева, да останете под шеширом, кад будете код везира. До дворане је била једна маламрачна соба, а у позадини њеној висио је неки стари ћилим. Пошто смо се задржали неко време у дворани, ћилим се диже и ми уђосмо у везирову собу. Хусеин паша, паша од три ,,туга", коњска репа, везир је и потомак једне старе и богате породице, која има имање у околини ТатарПазарџика у Румелији, (на главном друм-у за Цариград). Његова је мати била хришћанка иуњену почаст подигао је цркву у Пазарџику или близу негде. Сматрају га за човека добра срца, помирљива и нарочито за добра оца. Два његова сина су у Београду. Једног је поставио за команданта Смедерева, али не тражи од оца да иде на дужност. Другог, који је сушти отац, поставио је за цариника београдског. Оба места вуку врло лепе приходе. Ушли смо V једну малу собу, на којој су врло ниски прозори, готово срасли један с другим, из које је врло леп изглед на Дунав. Зидов.и собе покривени су са белим муселином. На једној страни, о зиду су висиле многе кесице од белог муселина, на шавовима запечаћене. У њима су важна акта, нарочито фермани. Поред њих је висила једна мала, као крв црвена брадва, знак везирске власти; преко пута је висила једна лепа сабља. Доле по земљи, дуж зидова били су поређани широки јастуци од шарена катуна (шиљтета), са наслонима (јастуци); под је био застрт лепим ћилимима. У углу, на једном ниском јастуку, уз сам прозор, седео је везир, леп старац, са дугом црном брадом; на глави је имао бео, златом проткани турбан. У руци је држао чибук, а све остало од тела губило се у једну мекотну, самурима опточену масу. Лако климање главом и благи поглед из лепих, полуугашених очију поздравише нас. Тумач нас претстави; другим климањем захваљивао се а треће климање било је позив, да заузмемо места. Према везиру је била једна дугачка, уска асура, на којој су биле три столице; то се