Општинске новине

6

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 47

обично спреми, кад се пријаве хришћани, јер се од њих не тражи, да скину обућу. По тој асури креталисмо се, напред и назад, како је кад требало. Заузесмо места. Са нама уђоше и шест баша, који се, са прекрштеним рукама, поставише у два реда, поред врата. После дугог ћутања отпоче разговор. Тумач му рече, да желим да видим Београд и нешто од унутрашњости. Везир рече, да ће издати заповест, да ме пусте да свуда идем и да могу видети све што желим и додаде, да не пропустим да посетим Господар Милоша. Пре но што пођем из Београда могу доћи још једном. Питања која је постављао везир показивала су, да су му непознати и најновији политички догађаји. Но то је сасвим појмљиво. Порта не извештава своје удаљеније чиновнике о великим догађајима. Како паша, у осталом, приходе своје купи сам у земљи и од тога само онда један део шаље Порти, кад то његова политика захте — а те су пошиљке готово једина веза његова са Портом — то се пашалук може сматрати као готово самостална област. Уз то долази и то, да књаз Милош са Портом непосредно опћи, не сматрајући пашу за неку посредничку власт. При свем том, споразум је између об^ господара врло добар, а пасивност везирева особина од неоцењене вредности за Србију. А како човек таквог положаја може да трпи такав степен расула у његовој најближој околини, какав прелази нарочито све наше војничке појмове, то се даје објаснити само из његовог начина живота. Везир (осим женских одаја) има за се само један салон и две мале собе. То је простор у коме се бави. Ту преко дана седи, једе и спава. Софра се ставља преда њ, а јастуци и покривачи за ноћевање простиру се поред његовог седишта. Јахање или вожња у прастарим, отрцаним каруцама, ради шетње, спада у највеће реткости. А како и иначе није пријатељ разговора, то проводи већи део времена ћутећи и пушећи. Официри и војници под платом су пашином, а он се после разрачунава са Портом укупно. Он им даје онолико колико је с њима уговорио, држи их онолико колико му се свиди и како се никад не води нека стварна контрола, то је појмљиво, да паша не узима више најамника, но колико је баш најнужније. Сиђосмо у двориште. Под галеријама налазе се мале, мрачне и прљаве собе, у којима живи један део иосаде; рђаво обучени, шта кише и одрпани војници, лежали су около, пушећи и спавајући. Затим се упутисмо капији, која је из горњег града водила у горњу варош Београда.

На источној страни горњег града налази се једна округла, јака кула, замак (донжон), из аустријског времена, Главни бедем је окружен фашинама, међу којима вире гвоздени топови. Он окружава југо-источни део горњег града и свршује се са обе стране ескарпираном стеном. Бедем је висок, јак и у добром стању, као и главни шанац, преко кога води од поменуте капије један рђав мост. Четврта страна од здања пашиног наслања се на тај главни бедем. Од главног шанца спушта се гласи у ширини од 5—600 корачаји према вароши, која је од стране града сасвим незаклоњена. У унутрашњости капије, која испод главног бедема води у варош, била су велика удубљења, као неке ћелије, у којима је стража лежала, пушећи или спавајући. Оружје је лежало у нереду, горе или са стране, нигде стражара, нигде страже на бедему. Шта више ишло би тешко, кад би се хтела затворити капија у том тренутку. Стража на капији смењује се сваки три, четири или осам дана, како се кад деси. О војничким вежбањима, о строју и раду нема ни помена. Часови молитве, примање ајлука и животних намирница, чишћење оружја једини су предмети реда и тачности. * Одатле ме тумач одведе српској власти у Београду, у канцеларију магистрата. У једном четвороуглу, даскама ограђеном, налази се зграда која је за то одређена. Све је ту у чудној противности према просторијама у којима паша станује. Сада се овде свуда види ред и чистоћа. У претсобљу неколико младих људи, са турбанима, мрким, плаво оперваженим гуњчићима, широким, доле уским панталонама, црвеном обућом; за појасом пиштољи и ханџар, а дугачки бели штапови у рукама. То су били Срби, који су били одређени на службу код канцеларије, ради отправљања порука и позива. Као и у Угарској овде их зову пандурима, ми бисмо их назвали судским служиоцима, извршиоцима. Њихово је држање лепо и војничко, одело необично чисто и шта више гиздаво. Из предсобља уђосмо у једну велику собу, која је била онако уређена у свему као и наше канцеларије, полице са актима поред зидова, у средини сто за заседавање, а поред врата била је Ридлова велика карта Србије и Босне. За столом су седели неколико београдских кнезова, чији је достојанствен изглед одговарао њиховом звању- Ношња им је била налик на турску. На крају стола седео је јелан секретар; само је он говорио немачки. Срби из Београда и околине долазили су и излагали њихове молбе и тужбе и добијали решења по истим; већина случајева расправља се усмено и само у најнужнијим случајевима пише се.