Општинске новине

Стр. 84

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

180 пекарских радњи мора се безусловно и без одлагања затворити у интересу здравља грађана, без иједног часа даље толеранције. Поред тога, има се забранити продаја хлеба у .240 продавница хлеба, чије је хигијенско стање такође врло рђаво. Свакидашњи санитарни надзор над овим многобројним и раштрканим малим хлебарама физичка је немогућност (то се на пракси показало и у санитету Београда функционери његови не би требали више да се заваравају). Отуда је немогућ у данашњим хлебариицама ни јевтин, ни здрав хлеб. Узрок не лежи у инвидуалним пос-тупцима власника радњи, да би се потребне корекције могле постићи обичним санитарним наредбама, него он дубоко лежи у самом начину застареле и примитивне ручне продукције хлеба, која је у целом културном свету давно одбачена. Управо, за ову се нашу ручну производњу хлеба не може рећи чак ни да је примитивна и патријархална. Обе су те речи и сувише благе и бледе. Она је у ствари оријенталски назадна, османлијски прљава и у основи својој скроз нездрава. Примитивна је наша домаћа производња хлеба по селима. Али ту су сељанке здраве, чисте и свесне да хлеб месе себи и својима. Најзад, та је сеоска производња неизбежна још за неко време док се села не групишу и нов дух не продре и у њих, али зато није неизбежан овај начин варварске производње хлеба по градовима, а на првом месту у престоници Југослави је, у Београду, где се већ одавна требала да изведе индустријализација производње хлеба, јер машинска производња хлеба свугде у свету даје хигијенскији и знатно јевтинији хлеб. Берлин н. пр. данас има 2700 машинских пекарница мањег капацитета. Да поновимо: Прошло је више од две године од' како је анкетом констатовано ово неподношљиво стање београдских хлебарница. Али шта се даље урадило?! Сем неколико изузетних примера — у ко.јима се скоро случајно поступило по наредбама анкетне комисије — све је друго остало по старом, и остаће све дотле док се једним новим специјалним законом (или законом о градовима) не даду Београдској општини најшира овлашћења и право извршне власти у погледу извођења апровизапионе политике, управо њене целокупне социјално-комуналне и здравствене политике. * Из досадашњих разлагања видели смо: 1) Да хлеб претставља најважнију животну намирницу, и да питање хлеба, његове каквоће и цене долази у наше прворазредне комунално-социјалне проблеме. 2) Да у ценама хлеба влада од увек једна непојмљива анархија, јер цена његова, и у Београду и у многим осталим градовима Ју-

гоелавије, није диктована реалним факторима у нормирању цена, већ резултантом, која се добива из организованог напора млинара и пекарских мајстора за што већим профитом и настојавања комуналних власти да тај профит сведу у нормалне границе. Где је снага организованог пекарског еснафа јача, ту су и цене веће и обратно: она је мања у местима где су контрола и интервенција комуналних власти јаче. 3) Да би једино социјално-праведан критеријум био да цена хлебу буде за 15—20% мања од цене брашна. Проценат овог диспаритета зависио би од цене брашна, тако: штогод је цена брашна већа и овај би проценат био већи (до 20%) и хлеб ео 1рзо јевтинији до 20%; у противном падао би до 8%, ако би цена брашну спала на 1,50 дин. од кгр. 4) Да млинарски картел произвољно диже цене брашну и да се праведна цена брашну има да изналази по истом принципу као и код хлеба, само у обрнутом смислу т.ј. да диспаритет између пшенице и брашна има да буде од 30—40% у корист брашна, с тим да тај проценат сме да се максимално пење до 40% што год је пшеница јевтинија, а да се спушта до 30%, што год је пшеница скупља. Међутим, из овог кратког прегледа види се како је последњих дана вештачким путем, кроз картелску организацију, дизана цена пшеници и брашну на нашој берзи: 1-1 1933 г. пшеница је стајала 175 дин. брашно (просечно) 258 дин. 10-1 1933 г. пшеница је стајала 200 дин. брашно (просечно) 293 дин. 1-Н 1933 г. пшеница је стајала 240 дин. брашно (просе т ч'о) 354 дин. итдГ л 6) Да једним знатним делом утичу на скупоћу хлеба у Београду, и ако не као пресудни фактори, и ови моменти: претерано висок број ситних пекарница (пекарских радионица) са малим капацитетом и застарелим ручним радом, као и велики број продавница хлеба, и најзад, скупа режија при његовој ручној продукцији. То су констатације * Сад ћемо у главним линијама да испитамо каква би се сретства имала да употребе па да питање хлебне продукције задовољи и захтеве јавне хигијене и економске интересе стотине хиљада београдских потрошача, па на крају и његове хлебарске мајсторе и раднике. Хлебарска ситуација захтева хитну и снажну интервенцију престоничке комуналне власти. Она је ту интервенцију наставила и овом приликом. За Београдску општину, као претставника свег грађанства Београда, увек