Општинске новине

2

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 85

мора бити значајније здравље и животни стандард стотине хиљада грађана, него интереси триста хлебара, чији је примитивни начин производње и онако самим развитком и усавршавањем продукције осуђен на неминовну смрт. Да би комунална интервенција имала реалних резултата и изгубила данашњи облик платонског интервенисања, потребно је да се законом предвиде широка овлашћења управама општина за најрадикалније интервенције ове врсте. Културна је срамота, да је београдски општински одбор из осамдесетих година прошлог столећа могао да одређује цене хлебу а да данас не може у веку социјалне и комуналне политике! Ми у погледу комуналне интервенције морамо усвојити германски систем, који је у истини бољи од свих других (и од англосаксонског и од старог романског), јер допушта најшире интервенције муниципији и то не само у облику права општинске управе, него и као њену облигаторну дужност. Чак и сами творци теорије о неутралности мунипипије у економској борби класа и група, респективе општинске за.једнида, учинили су данас огромне концесије новом схватању и потребама живота, тако, да се може слободно рећи да данас нема ни културне дпжаве, ни муниттипше која би са преступничком равнодутттношћу посматпа^а соттшални пожар над главама својих грађана и свој став ..мионог посматрача" правдала теоријом неутралности. Ако би се дошло да тог и таквог закона, могло би се решити. узгред, још једно битно питање, а то је пробдем комунизаише, односно муншшпализацше плоиз"0"не хлебч, меса и млека. То су три најглавније животне намионице, чију би продукнију требало дати у неку врсту монопола свима већим градским општинама. Разуме се, да би општине у том случају морале да искористе не само затечене контингенте радне снаге него и. ма.јсторски кадар, који би у противном том реформом био лишен извора за опстанак. Само градске општине у својој режији, планској и без бирократизирања предузећа, могу брзо и правилно решити питање техничког и хигијенског усавршавања продукциј.е хлеба, као и питање његовог појевтињавања, као и здравственог подизања радног особља.*

* На пример, оне многобројне иродавнице хлеба у Београду требало би да се сведу на најмање могућу меру. Оне не само да повећавају општу режију и тиме и цену хлебу, него појачавају и општу нехигијеничност хлеба. Хлеб, као намирница, намењена непосредној потрошњи, не сме да пролази кроз десетине и стотине руку, јер то је услов за инфекцију дегистивног трактуса.

Док се све то не уради, сада, као најхитнију меру, треба гледати у широкој анкетној комисији коју би општина одредила са задатком да правично санира цене хлебу. Та би анкетна комисија требала да буде састављена од претставника: Општине, Минастарства социјалне политике, трговине, пољопривреде, Савеза земљорадничких задруга, Савеза градова, еснафа хлебара, Радничке и Занатске коморе и претставника млинара и трговаца житом. Та би се анкета требала да у равној мери заинтересује и нашом млинарском индустријом. Нарочито односом цена брашна и пшенице. Цена брашна према пшеници не би смела да буде већа код млинова од 40%! Док су се оне код нас кретале од 45—60%, а по каткад чак и до скоро 70%, као што је то случај последњих дана. Затим, треба фаворизирати производњу полубелог* и црног брашна на рачун белог брашна. Зато све пшеничне пооизводе те врсте — бело брашно, макчроне итд. — треба прогласити као луксузну робу и оптеретити их нарочитим општинсим прирезом а у корист сиротињског хлебног фонда. Пада .у очи да је не само због кризе него и због сталне пропаганде (нарочито ,,Београдских општинских новина" кпоз ч^ачке стручњака) о здравствено.ј штетчости бе^ога хлеба, потрошња белог хлеба у Београду смањена готово за 55% према производњи до пре 5—6 година. Ову пропаганду противу

* Проблем исхоанбене вредности хлеба је изнад свих других хлебних питања. јео његова какчоћа ича непосредан утицај на квалитет саме расе, односно свошм нездравим састојцима он може да временом дегенерише широке масе народа. Приликом последњих конферисања у општини око питања цене хлебу, чули су се н. пр. и добронамерни предлози завоћења мешања пшеничног боашна са кукурузним брашном, да би се тако добио јевтинији хлеб. Овако опасни предлози најбоље говоре за потребу хитне стандардизације каквоће хлеба. Увоћење кукурузне хране, као сталне и непрекидно употребљавање. из године у годину, дегенеоише организам и изазива болести дегенерације познате под именом авитаминозе! Не треба заборавити да Мећународни по.&опривредни комитет, чији смо и ми члан, зато увршћује кукуруз као споредну сточну храну, и не признаје га за људску храну, нити га уопште узима у обзир. Зар би према оваквом стању ствари Београд смео да врши такве опасне и у сваком случају нездраве експеоименте? На против. место ^во»=ења кукурузног боашна у исхрани Београда, потребно те да удоужрним снагама сузбијамо његову употоеб^ V самој исхоани шиооких маса нашег народа, јер 72% тежака предкумановске Србије још и данас троши, као своју главну храну — кукурузни хлеб; По областима проја се троши: у Подринској области 64% у Крушевачкој области 65.5% у Тимочкој области 68% у Шумадиској области 68% у Пожаревачкој области 70% у Ваљевској области 70% у Моравској области 79% итд