Општинске новине

Јавна говорница: Момчило Ђорић, новинар

Да лм штедс Под рубриком „Јавна говорница", „Београдске општинске новине" ће од сада као орган Београда, пуштати све написе, критике и питања из редова грађанства, која се по својој садржини буду односнла на комунално-социјалне проблеме наше престонице, а својим тоном имала карактер апсолутне безпристрасности и објективне начелности. За објављене написе у „ Јавној говорници" „Београдске општинске новине" ће плаћати сто динара од написа. Сви написп морају бпти потписани. Да би се на ово корисно и даиас најактуелније питање могло одговорити у доба светске кризе и финансијске катаклизме, бацићемо се једним погледом на интересе и сврху штедње од које живи и зависи привредно или боље речено социјално богатство једне заједнице-— нације. Један човек, интелигентан, марљив и приљежан, мора увек да мисли на будућност, не мање него шго мисли на садашњост. Кога то не распињу и не муче бриге о ономе шта ће се десити сутра? Потребе за штедњом не осећају се само код животиња. Зато су животиње бедне, али можда задовољније него ми. Но будућност је пуна неизвесности а често и недокучивих могућности. У игри судбине здрави постају болесни, силни и моћни финансијски магнатијШ : пуки сиромаси, вазда срећни — несрећни. Ова игра судбине, кобна игра, збива се врло често тако брзо и неумитно да ни најумнији човек, највештији индустријалац или трговац не може зауставити тај силни захуктани точак краха. Новац заиста чини непобитну суштину живота. Њиме се постиже лакши и угоднији живот, њиме се осети често и срећа. Истина је да богаташи страдају и тугују као и пуки сиромаси, али је тачно да је новац готово једино оруђе којим се убијају многе невоље и зла. Зар се новцем не купују многа добра: раскошне куће, животне радости, скупоцени предмети, па чак и оно што је најпотребније човеку — здравље. Због свих ових свакодневних животних потреба човеку се намеће дужност да штеди.

Београђани Новац је сретство којим се врши размена добара да би се могле подмирити све потребе. (Јне највиталније да би се одржала човекова егзистенција као што су: храна, одело и стан. Све друго долази као угодност за живот, а од тих угодности има и таквих које су врло штетне по човеков живот, као што су многа наркотична сретства (уживања). Озбиљном штедњом, занемаривањем свега шго Је излишно и непотребно, која често на жалост претстављају изопачену цивилизацију, убијау ие само здравље већ и душевно спокојство, друштвени морал, руше економску моп појединаца и породице, а преко друштвених ћелија, социјално богатство и привредну снагу нације. У једном свом капиталном делу „О јавним кредитима" П. Л. Лолије, професор француског колежа, наводи мишљење Адама Смита и Гледстоново, па каже: „Једно поколење не може толико осиромашити земљу својим заједничким погрешкама колико је поједини могу обогатити својим уштедама и проналасцима." Па кад је већ тако зашто да не штедимо, јер штедња доноси добра самом себи на ирвом месту, односно својој породици, а преко ове својој отаџбини. Да би у томе успео шгедљив човек треба да се задовољи оним што има, да своје претензије ограничи, да жртвује садашњост према будућности, да живи без дугова и да чува своју економску независност. Када се већ расправља питање о штедњи не треба нити пак може да се заборави на морални, односно на педагошки моменат. Мало ћемо данас наћи људи који воде рачуна о својим новчаним радњама и операцијама. Не мало њих користе се куповином на отплату, поруџбином на кредит и позајмицом на камату па уображавају да ће своје дугове лако да подмире, и тако из дана у дан све више и више удаљавају се од свога буџета, а самим тим и од својих моралних обавеза. Ако би само један часак завирили у дужничке књиге појединих банака (не заборављам да је Југословенски народ успео да упише око 15 милијарди улога на штедњу и да је због прљавих спекулација извесних банкара улагач изгубио веру у банку, али не треба заборавити да ми имамо Хипотекарну банку, Поштанску и Општинску штедионицу,