Општинске новине

I-

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 117

које дају потпуну гаранцију за поверену им уштеду), заложних завода и трговина које дају робу своју на отплату, ми би били скамењени пред фрапантним цифрама дужника. Ово готово највише и најцелисфодније важи за Београђане. Београђани су неоспорно изложени већим новчаним издацима и трошковима уопште него остали грађани иаше Краљевине. Па ипак то не значи да су оволика задуживања узрок једино немаштина или реалне потребе живота. Овде су по среди прохтеви за угоднијим животом, што нам нарочито тумачи тај факат да дужници најмање припадају сталежу оних најсиромашнијих, већ на против најчешће и поглавито средњем, чиновничком, па чак и имућнијем сталежу. Када прођемо једним од београдских хотела, шеталиштем или кроз које какво држвно или приватно надлештво, пред вама се појављује један базарски свет, читава галерија мондена и монденкиња. Све то луксузно рухо узето је на отплату са малим изузетком. А када се већ узима на такав начин у рачун се често уносе и ствари апсолутно непотребне и претерано скупе. Тако долази сад нехатно и готово несвесно да и најпоштенији грађанин упада у дугове чије је обавезе апсолутно у немогућности да на време регулише, те изгуби сваки

кредит и сваки углед у чаршији а као законска последица стижу забране. Нека ми је допуштено (трудећи се да не дотакнем деликатност положаја чиновника извесног надлештва, да само узгред, ен раз§ап1:, наведем једну доста тешку и болну истину. Од особља једног самоуправног надлештва, које има око четири хиљаде службеника, према подацима^ који ми стоје на писаћем столу, више од једној трећини стављене су забране на плате. У колико су ове забране дошле ради неплаћених станова, ми ћемо их одбацити. Становати у здравим и хигијенским становима јесте једна неминовна потреба цивилизованог човека. О исхрани и задуживању због болести нећемо ни говорити. Али цифра и сиже забрана у доминантним случајевима говоре да та финансијска оптерећења појединаца долазе готово и искључиво због ствари које ни у колико не претстављају неизбежну потребу и егзистенцију човекову. То су све сама ситна задовољства, раскошна облачења, уживања и животне посластице, које на крају бивају горке како за појединца, тако и за читаво социјално богатство. Београђани, сви без разлике, треба да поведу више рачуна о „белим" парама и „црним" данима, на првом месту због себе самих.

/