Општинске новине

Проф. А. Шаулић

Питање зграде Прве женске гимназиЈе

Прва женска гимназије на углу Зорине и Његошеве улице имала је ове године уписаних 1.131 ученицу, величина зграде је међутим иста онако као што је била за време директора Зделара, око 1908 г. За оно време, односно за број ученика — било их је највише 80 — зграда је била не само довољна, него и пространа па чак и луксузна. Сагови са белим платном и месинганим шипкама преко степеница, двориште пуно цвећа. У скамлијама по двоје; у разреду највише 10 до 12. Данас у истим разредима има 40—60 ученица. Они који су 1922 год. откупили зграду за гимназију, нису били далековиди ни за 10 год. у погледу развитка престонице Југославије. У данашњим приликама ни најбољи педагошки принципи не могу помоћи. Довијамо се до душе у својој сиротињи. Директор г-ђица Јаношевић уступањем директорског стана омогућила је да на спрату добијемо ђачку читаоницу, која је уједно склониште за децу ослобођену вештина и за неправославне, те не морају у случају рђавог времена да зебу на дворишту или по ходницима. Од друге собе директорског стана начинили смо кабинет за исправљање задатака, а од преостале две просторије ђачку трпезу, у којој сиромашне ученице бесплатно добијају топло млеко и хлеб са маслом или пекмезом, о главном одмору. Али проширити двориште, размакнути учионице и преместити школу у некакав парк или бар мање прометну улицу, нисмо могли. Стојимо дакле пред проблемом нове зграде. Њену потребу осећамо живо и ми наставници и ученице. У другом разреду дала сам овакав задатак: Шта бих желела да имамо у школи? Сва деца вапију за великим двориштем са дрвећем. Једна пише: „Замишљам кад би смо имали једну велику липу. — Свакако је имала у машти претставу о лепо расцветаној липи када изиђе на одмор. Једна пише: „Волим нашу школу, али сам позавидела другарици из Друге женске гимназије када је причала о њиховој дворани за гимнастику. Тако бих волела да и ми имамо такву салу у којој бисмо могли играти, скакати, ваљати се." Зар не избија из ових речи дечја потреба за кретањем, за ослобођењем које би донела промена после тесних и ниских скамлија? Као што каже једна: „Ах, највише бих волела да седимо по две у клупи, јер кад имамо писање или писмени, сваки час се чује: јао, не гурај се!" Друга примећује да се клупе

клате и да мастила спадају с њих. Нека се тужи што су лењири и шестари сасвим расклиматани, па се редаре просто грабе о боље. Једна пише како сваки дан полази у школу са радошћу „али кад стигнем видим како немамо ничег лепог, ни потребног, чак ни сунђер." Друга опет нарочито жели да свако одељење има своју посебну учионицу, јер је после подне када она долази јако загушљиво. Заиста је после подне, после два часа ваздух тако рђав да деци, нарочито малокрвној скоро увек позли: осећају несвестицу, муку. Ако се међутим отворе прозори, хука терет-

Београдска Прва женска гимназија

них аутомобила и војне музике са погребних пратњи загуше гласове наставника и ученица. Ученице нису напоменуле, јер деца и не слуте, колике рђаве последице има то седење у непосредно.ј близини, у хигијенском погледу, отуда потиче ширење туберкулозе, трахоме и паразита. Док смо у мом разреду ушли у траг ученице која је имала ваши, дотле се три четвртине разреда заразило. Чим се која ученица помакне скамлија зацврчи, а толико су трошне и расклиматане, ако једна устане, мора и друга крај ње да стоји. Одмор преставља ужасно гурање и неред. У ствари је замор. Замислите уске степенице и ходник као у мало већем приватном стану. Туда треба да прођу око 500 ученица и наставници предавачи. Када би се у реду излазило требало би бар четврт сата док се испразни ходник, а у томе