Општинске новине

Стр. 180

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

би већ зазвонило за улазак. Овако побеђује право јачега: ко има јаче лактове тај се прогура. Јасно је да је у оваквим приликама улога дежурног наставника не само илузорна, него и губљење ауторитета. Ако га понесе она бујица мора изгледати немоћан и смешан ћацима. Вештине су већином остављене за часове после одмора. Како да науче деца лепо писати и цртати и бојати, како да не изгубе очи при рубљењу, извлачењу жица, ситноме боду,

У овом малом дворишту Прве женске гимназије треба да се надише ваздуха за време одмора 400 ученица

када три четвртине школске године проведу у сумраку или при слабој електрич. светлости? Међутим, неуспех у вештинама повлачи понављање разреда. Гимнастика се ради у разреду где се пре тога предавало и кретало. Када је лепо време ради се у задњем малом дворишту, где су неке перионице и канте са ђубретом. Недостатак, ма и само једне веће дворане која би за невољу могла послужити за три сврхе, за певање, гимнастику и свечане прилике огроман је. У једној учионици се тумачи, рецимо сума углова у троуглу, али из суседне допире песма о врапцу који се раздрагао у пролеће, јасно је на шта ће деца обратити више пажње.

У нашу школу долазе већином сиромашна деца: са Чубуре, са Смедеревског ђерма, са Пашиног Брда, деца која живе у једној соби, често у влажним становима. Њима школа треба да поправи живот и разведри душе; да им пружи слику хигијене, културе и лепоте. Они, међутим, не само да немају ове услове, него ни основних простора, сунца и светлости. Ако су при томе још и гладна, откуда могу усредсредити мозак на оно шта им се предаје, када се све зарекло да им убије и вољу и здравље и способност онима који је имају. Безусловно би дакле београдској Првој женској гимназији требала зграда, као што би у осталом требала и другим средњим школама. Не мора та зграда стати десетинама милиона па да испуни све услове добре школе. Требало би пре да нам Општина буде дарежљива, у давању земљишта, да имамо довољно простора за игралишта, травњаке и парк. Важан је услов и да место буде удаљено од саобраћаја. Да се при прављењу плана узму у обзир стварне потребе школе, јер без тога реализовање и најлуксузније зграде може да се покаже неподесним. Безусловно би било добро, да Министарство просвете према величини зграде одреди број ученика у појединим гимназијама, без обзира на удаљеност стана од школе — да не би дошло током школске године до сеобе из једне школе у другу, као што ј'е то ове године било. Да се растерете поједини разреди, јер је средњој школи циљ што непосреднија веза између наставника и ученика, што буднији надзор над духовним развитком појединаца. Да се гломазне и неспретне скамлије замене сточићима и столицама, да је наставник увек међу ученицима, а никако катедром одвојен од њих јер то ствара усиљеност у односу њиховом. За сада имамо два типа школских зграда: једне са непотребним луксузом, као што је Друга женска гимназија, и најбедније источњачке страћаре, као што је Учитељска школа. Шта може та разлика репрезентовати у очима једног заинтересованог странца у националном и културном погледу? Или шта може бити у души те београдске деце, која у непосредном суседству морају запазити ту разлику, када сви желе и имају права на што више мира, ваздуха, сунца и зеленила.