Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 21 1

тектури где је често пута то немогуће. Бар немогуће са малим материјалним сретствима, јер су наше архитектонске накараде прогутале читаво једно народно богатство. Ја нећу овде да улазим у правдање нашег начина и система паркирања овог или оног дела тврђаве, само желим напоменути да има ту партија које још нису довршене ни дефинитивно изграђене да би се могле критиковати. Важно је само да се земљиште пошуми и што пре обуче у зеленило а доцније је лако мењати вртарски стил. Немогуће је успешно применити зелени декор док тврди објекти не буду готови. Ово нарочито кад се још незна какав ће бити њихов стил. Али зато се може унапред гајити зеленило без обзира у који ће се вртарски стил оно доцније разрадити. Погрешно је тврђење да је неумесно аплицирање овог или оног вртарског стила код градских зидина. Пре свега нису у пигању само градске зидине, чије дефинитивне облике још немамо, већ ће се ту изградити и други објекти који ће можда бацити у засенак и саме градске зидине. Најзад, те градске зидине ни у ком случају не могу утицати на систем вртарске уметности, а још мање стварати неке нарочите новиие у њој. Исто тако оне не могу пресудно утицати ни на архитектуру објеката, које намеравамо на овом месту изградити. Јер н.пр. кад би смо хтели дати свему оном што изградимо на овом месту искључиво карактер мирноће и светитељске озбиљности, коју имају градске зидине, какву би смо онда архитектуру применили при изградњи наше националне Акрополе? Ја мислим да је ту апсурдно иаспостављати ма какву везу, осим оне која би ишла у прилог стварања једне хармоничне силуете будућег рестаурираног града. Значи: градске зидине имају и даље остати један од типичних детаља, али нас оне не смеју ограничити у стварању и избору стила будуће наше Акрополе. ■ А ако би био унапред диктован однос стила будуће Акропле са данашњим зидинама, односно ако би се захтевала драстична веза градских зидина и архитектуре будуће Акрополе — онда би се неумесно и штетно спутавала слобода нашег националног уметничког генија у његовим стваралачким потезима. Иначе, спровођење у живот идеје о стварању Југословенске Акрополе није немогуће. Не тражи оно ни онолико материјалних жртава колико се то мисли. За његово реализовање потребна је сарадња свих фактора кроз један специјалан одбор састављен из претставника војних власти, општине, архитекатаурбаниста, уметника и историчара. Материјалне расходе око рестаурирања града имала би да поднесе држава, уз извесно учешће општине, а материјална врела за подизање појединих јавних зграда створиће се онда када питање подизања тих зграда сазру.

Ја пак са своје стране тврдим, да и примена модерног вртарства у нашем случају може бити веома прикладна јер сам имао прилике да то видим. Много озбиљније ствар стоји у погледу рестаурирања београдске тврђаве. До сада извршени радови, и ако су били обимни, сводили су се искључиво на дозиђивању порушених зидова. Према томе ту је искључена свака погрешка. Ми смо још раније истакли принцип, да при рестаурирању треба ићи по траговима садашњице који су најаутентичнији, пошто се налазе на лицу места а никако не давати граду форму каква је била у извесном давном времену, те на тај начин несигурним и неконтролисаним потезима васкрсавати ову или ону његову историјску епоху. То не треба чинити јер по данашњим подацима немогуће је нешто тако тачно извршити, у толико пре што би на тај начин дошао до изражаја само један део историје града. Пао је и један предлог да би требало порушити све оне делове који припадају Вобановом систему, јер су то аустријанци изградили и да они не претстављају никакву историјску вредност. Сличних објеката има у целој Европи. Међутим, то би значило порушити скоро цео град. Тамо где је у питању рестаурација истовремено римског дела или неког дела доцнијег датума наравно да треба дати предност ономе ранијег датума. До сада су се у јавности појавиле многе грешке о пореклу појединих делова тврђаве. Тако н.пр. о т.зв. цркви Ружици и Марици. Међутим, то су била обична слагалишта муниције све до скоре прошлости. О томе имамо јасних трагова а то сведочи и њихов положај и однос према осталим фортификационим деловима. Зато је најбоље ослонити се на податке историчара фортификатора нарочито кад је у питању Вобанов систем. Тако исто за римски бунар велико је питање да ли су га Римљани градили. С поузданошћу можемо потврдити да га Евгеније Савојски није градио. И ништа више. И податци о Мустафа тулбету су скроз нетачни и ми смо на путу да то скоро утврдимо. Ствар треба свестрано проучити и на томе се ради. Пре него што се приступи даљем рестаурирању треба многе ствари утврдити и спорна питања расветлити. Једно већ данас можемо с поузданошћу разликовати т.ј. делове које су градили Римљани од оних које су градили Турци или Аустријанци. Наравно да има највише аустријанских остатака... Општина је цео овај рад поставила на правилну основу и претходне студије се темељно и до најтананијих детаља врше. У том правцу већ је много учињено и многи податци прикупљени. Много је критикована Калемегдан. тераса као депласирана. Заиста на том месту био је раније један градски зид као спољно градско