Општинске новине

Стр. 324

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

народ, а специјално београдски грађани*. И лекарева иницијативна улога у приморавању општина да изграде мале, здраве и јевтине станове биће једна од пресудних улога, далеко значајнија него н.пр. осталих самоуправних чиновника и архитектонско-грађевинских власти. Од свих интелектуалних професија најзначајнија је улога лекара у погледу јавне хигијене, еугенике и општег права људи на хлеб, кров и здравље. Јавна хигијена, то је добра половина грађанског здравља. Међутим, данас она интересује само онб неколико десетина лекара који су наши општински службеници. Сви други, лепа и снажна београдска лекарска армија, прелазе преко ње ако не равнодушно, али свакако немоћно. Да овде парафразирамо речи нашег хемичара г. др. Драгоша Димитријевића из његове студије: „Шта да једемо?": „Две трећине становника и не слути каквим се опасностима излаже у погледу исхране. Није ту само питање нерационалне исхране. Оно што наш свет једе или уопште није храна у хемијско-физиолошком смислу или је то врло мало. О витаминској исхрани нико и не мисли. Сва је исхрана заснована на масти и угљеним хидратима. Таква храна, слично алкохолу, даје својим добрим делом само лажан осећај снаге, стварајући већу и обилатију оксидацију." Реформа наше исхране је неминовна, и то принудом (забрана белог хлеба, алкохола, фаворизирање воћа, поврћа, и остале витаминске хране итд.). Исто толико је значајна и хигијена исхране. А прави је ужас нечистоћа и поступак кувања у нашим јавним локалима. Ту није потребна социјална машта Аптона Синклера па да се види сва страхота. Пред савесном санитарном контролом ни 10% београд. јавних ресторана не би могло да опстане са данашњим начином свога рада, а да и не говоримо о нашим -кафанама II и III

* Анкетом београдских станова, коју смо вршили крајем 1931 год., утврђено је службено: да је преко 90% сиротињских станова у Београду потпуно нездраво и у главном неупотребљиво; да су ти станови прави расадници свих могућих зараза и свеколике епидемије; да је у тим мрачним избама, при том, толика пренасељеност, да на једно лице дође непуних 5 м 3 ваздуха, а често се то спушта и до правог гушења у два и по кубна метра ваздуха! Анкетне карактеристике тих станова јесу: „влажно; мрачно; ниско, од 1,80 м. до 2 м.; нема директног дневног осветљења; прокишњава; склоно паду; загађено и смрдљиво; нема у опште прозора, итд." Статистичке детаље ове наше службене анкете станова, која је дала неочекивано језиве резултате, објавили смо у „Београдским општинским новинама" (види комплете за 1931 и 1932 год.) и у нашој студији „Станбено питање и асанација" (објављеној у збирци 1932 год. — издање Геце Кона).

реда, о народним кујнама и ашчиницама! Ту се н. пр. судови и чаше перу из једног давно неопраног суда, шафоља, а руке се не перу никада, па чак ни онда када се пре узимања намирница прљавом крпом отре под онде где се н. пр. случајно просуло јело. Једна бактериолошка анализа такве шафољске воде показала је страховито милијунско присуство свих могућих заразних клица! Ми немамо у Београду снажне и добро организовале санитетске контроле. Немамо ни довољно материјала у стручном особљу, ни довољно кредита за ту основну дужност јавне хигијене. Наш свет, услед оскудице свести и знања о улози микроорганизама у болестима, сматра да је само оно загађено по чему би пливале црне тачке бар у величини бумбара! Колико има нас очевидаца који смо посматрали када се у београдским продавницама бозе сече лед, па он направи по загађеном поду једну очајну параболу, а газда га лежерно обрише прљавом кецељом и спусти у бозу да се топи. Колико је угинуле стоке осушено на диму и прерађено у суво месо за наше хотеле и ресторације? Оне шећерне прерађевине у оријенталским посластичарским локалима. — ко.ји се у Београду множе једном чудном брзином — личе буквално на онај лепак за муве, који увек, недовољно или никако покривен, прикупља као резервоар све заразне клице из прашине и ваздуха. Па само да овде потсетим на језиве цифре из наше службене анкете београдских пекарница, из којих се види да су 96% од наших пекара апсолутно нехигијенске и не одговарају основним условима који се траже као гарантија за здравље грађана и особља које у њима ради. Потребна је једна широко постављена здравствена политика, једна дубоко схваћена социјална медицина, један коренит реформистички програм за ренесансу народа — и као неминовна последица тога — као сопсЈШо $те ^иа поп хитна социализација лекарске службе. Јер планско здравствено подизање народа, кроз социјално-медицинску профиласку, на целом фронту — то већ није посао, који интересује приватног лекара. Напротив, он директно погађа његов материјални интерес, докле је год лекар упућен на „приватну визиту." Све се ове и друге нужне реформе из области нашег социјалног живота не могу ни замислити без социјализације лекарске службе, без стварања једне јаке снажне и хумане армије лекара, која ће бити лишена сваких материјалних брига за своју сутрашњицу и која ће се цела посветити добру свога народа.