Општинске новине

Прилози за исхориЈу Београда:

Б. Војиновић-Пеликан, сликар музеја 0. г. Б. Београд у години 1833

Кад је године 1830 нарочити Султанов изасланик на свечан начин, са хумке нарочито за тај чин преко ноћи насуте, прочитао пред окупљеним народом и главарима ферман којим се Србима — први пут после Косова — званично признаје независност, почели су ондашњи фактори помишљати на изграђивање једне европске и савремене престонице. Као мудри људи причекали су да прође још која година, и онда су 1833, равно пре сто година, одлучили да приступе зидању „многобројних велелепних зграда". Тај први „урбанистички" потез Београда пада равно између година 1833 и 1840, када се је у Београду у томе, за оне прилике спором зидању, изградило преко стотину војних, државних, и владајућих зграда. Многе од њих су већ и преживеле свој век, а многе ;су остале и до данашњег дана и завидљиво посматрају како се данас њихове сестре изграђују на много бољи, модернији и социјално другачији начин, који је ипак огроман као разлика двеју епоха које се додирују. Од тих преосталих зграда које су пре сто година зидане симултано у једном грађевинском налету сличном данашњем, најглавније су ове: Пешадијска касарна (бивши Парламент, данашња Команда Београда). Саборна црква. Црква Св. Марка. Двор Књ. Љубице (данас Д1узеј Савр. Уметн.). Двор Кн. Милоша (данас стара зграда Мин. финансија). Амам (данас станови служитеља Мин. финансија). Митрополија. „Стара пивара" (зграда у Балканској улици где је арх. Држ. Савета). Топчидерски конак. Топчидерска црква итд. Само пре сто година много је било теже приступати једној грађевинској делатности данашњега стила, него ли што је то данас. Бар у погледу радне !снаге. Док ће данас жељезницом и паробродима пристићи у престоницу хиљаде зидара и одмах лећи на посао, дотле се пре сто година морала обићи цела земља и да се радна снага просто врбује било милом, било силом. Дешавало се и то „да су грађевински послови у „внутрености" морали бити обустављани, само да би сва онамошња радна >снага била упућена у Београд на довршење државних „зданија". Па се отишло још

и даље: читава села су подизана из најудаљенијих крајева земље, и депортирана у околину Беогрћда да би партиципирала у изградњи. Јер баш у то време пада и насељавање Мокролужана и Вишњичана из њихове далеке постојбине Топонице, Држановаца и др. код Ниша и Прокупља, и њихово насељавање најближе околине Београда једино у циљу сече шуме која је онда била непрегледна око Београда а која је у исто време била главни грађевни материјал ондашњих зграда. Довољно је отићи у подруме старе зграде Мин. финансија, погледати оне неколико метара дуге и дебеле греде из једног комада, па створити себи представу каква је благодетна шума опасивала Београд и почињала тако рећи од данашње Славије. Ондашња грађевинска делатност и насељавање околних београдјских села која су себи морала искрчити просторе за селиште, лишили су Београд огромних комплекса шума којима је његова околина обиловала, од које, осим Кошутњака, од вароши- па до Авале данас нема ни трага ни гласа! Не може се порећи и деструктивност Турака у томе смислу онда, као и деструктивност Аустријанаца еада који су посекли најближе београдске шуме, Раковичку, Кијевску и Реснички „Орловац" па се спремали да секу и Кошутњак, али мора се признати да се главни део београдске шуме налази у гредама и талпама сада већ дотрајалих зграда од пре сто година равно! Пешадијска касарна грађена је као једна од првих, у исто време кад је одмах преко пута грађен и двор за Кнеза Милоша. Та је зграда до Балканског рата продужила да буде кзсарна, а кад су војници отишли у рат, онда је ту образована војна станица за администрирање јединица и војника који пролазе кроз Београд. После рата у ту зграду је усељен Парламент, а данас је Команда Београда. За време окупације зграда је служила као збиралиште оних које интернирају. Саборна црква је исто тако почета тих година на темељима старе цркве, а дефинитивно завршена 1840 године. На њој је још тих година истакнуто највеће звоно на Балкану, које су Немци године 1915, баш у очи црквене славе, скинули и однели у Немачку.