Општинске новине

Пре пола века:

Муке Београда у борби са сакаџијама — Из старих бројева „Београдских општинских новина" —

Није то тако давно било када Београд није имао свој данашњи водовод, и када се снабдевање грађанства водом вршило у главном „сакама" из Саве и Дунава. Била су то тешка времена. Свесно се пила загађена речна вода ■— јер се друга није имала! А то је тако често и тако немилосрдно доносило епидемије тифуса и колере, а о мањим, скоро епидемичним болестима и да не говоримо. И срећа је, велика срећа, што су се сва та оболења „наклоношћу судбине" или отпорношћу расе сама по себи локализовала, и што Београд није никада доживео такав помор какав је могао да доживи по загађености воде, коју је у та времена деценијама пио. Уистини, Бог је чувао Србију..'. Стари бројеви „Београдских општ. новина", бројеви из осамдесетих година прошлог столећа — на које се данас, на жалост, ретко наилази јер их сама општина нема — претстављају најлепше историографске ризнице за илустрацију ондашњег живота и прилика Београда. Тако је у броју од 21 маја 1883 објављен један стенографски записник одборске седнице, на којој је узгред, скоро са нелагодношћу, дотакнуто и питање снабдевање Београда водом. Реч је била о молби „сакаџија" да им се смањи такса и о величини плате неког општинског „водовоџије", који је једини „мистериозно" знао тајну где се налази и оно неколико слабих водовода Београда, и који је чувајући љубоморно и рачунски тај свој тајни „рудник" — експлоатисао београдску општину пуних двадесет година онако како је он хтео и колико је хтео... Одборници који су на овој седници покренули то питање воде, за Београд заслужни г.г. Коста Главинић, д-р Марко Леко, Јосиповић, и др. — доцније су успели да ударе прве основе данашњем београдском водоводу. У идућим бројевима „Београдских општ. новина" ми ћемо прештампати из старих бројева „Београдских општ. новина" врло занимљиви материјал о осни-

вању водовода, па и ангажовати Једног хидротехничког инжењера, да према овом материјалу изради за наш часопис историју београдског водовода. Сада, у овом броју, доносимо само овај ретко занимљив текстуелни извадак из поменутог стенографског записника одборске седнице: Претседник (г. Карабиберовић) Молим вас да вам објасним ову ствар. Наређено је од стране санитета, те смо пумпу за воду подигли. Издржавање те пумпе нас кошта годишње 4—4500 динара. Сакаџије се Жале да на пумпи не могу на дан више од по 4—5 сака да завате, јер им је тешко доћи до пумпе, а, када би се, веле, одобрило да захватају воду и са Дунава, онда би могли и по 20 пута на дан доћи и напунити саке. Сад општину кошта пумпа, коштао је машиниста итд. и она не може дозволити да сакаџије носе воду а не плаћају, али ја сам им обећао израдити да могу и на Дунаву пунити саке, но ипак да плаћају нешто, колико би ми истералд трошкове за пумпу. Говорили смо тако: да плаћају за 4 месеца зимска по 6 динара месечно, а за 8 осталих месеци по 10 динара месечно. Они су на то пристали, и кад сам отишао код г. Министра унутрашњих дела и он ,је одобрио да могу на Дунаву воду захватати. Наплаћивање ово иде врло тешко, како је до сада практиковано. Они мењају саке, не плаћају и не можеш да га нађеш кад га тражиш. Сад су поднели ову молбу и ја сам им казао да ћу њихову молбу изнети пред одбор, али да не могу бити за то, да им се дозволи да џабе воду захватају па ма где било. Ја мислим да им је доста учињено кад им се за зимске месеце, рачуна само 4 саке дневно, или по један грош таксе, па макар и 10 сака захватили. К. Главинић — Вода је животна потреба и не би требало да се од ове радње прави капитал. Ниједна радња не плаћа општини толике дације као ова. Требало би удесити толику таксу колико ће бити довољно да се покрију трошкови на одржању пумпе. Али требало би, и ја би молио г. претседника, да он од стране одбора и од стране суда подејствује