Општинске новине

Стр. 462

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

понегде и трипло од цена коју показују сељачки . производи и наднице београдских радника. У насталим привредним поремећајима сељак и радник платили су довољни висок трибут целини. Много мањи, међутим, био је трибут богатих класа, а међу њима најмањи је трибут кућевласника. Право је, дакле, да се сношење тешких терета колико толико изједначи и да целина о редовима оних, који су насталим привредним недаћама најсамлевенији, поведе рачуна. Међу те спадају на првоме месту незапослени радници. Зато ми и тражимо да се за њих обезбеди некретност становања и мораториј за кирије. Намеће се, можда, питање: ко би платио накнаду кућевласницима који би оваквом мером били оштећени? То заиста не би било тешко одгонетнути: нека се установи један општи фонд, чија би висина била одређена према указаним потребама, а средства тога фонда црпела би се из специјалног намета ко.ји би морали да плаћају искључиво они кућевласници са кирајџијама који не би били обухваћени мораторијем. Можда ће се помислити да овим предлозима излазимо из круга организоване анкете „Београдских општинских новина". Али смо сигурни да нисмо изашли из круга најпрактичнијег решавања станбеног питања за људе које јавна брига треба да обухвати пре свих Других. Средства за грађење* Осим срестава Државне хипотекарне банке, које поново треба оживети, нужно би било створити и један специјалан грађевни фонд који би служио за кредитирање изградње јевтиних и здравих станова за градско становништво. Бивши закон о становима је обавезивао крупнија предузећа да за раднике и намештенике у својим предузећима у одређеном року морају да изграде станове. Ова законска одредба је остала неизвршена, јер су заинтересована предузећа успела да убеде меродавне факторе да би их такве инвестиције бациле у пропаст. Али ако су поједина предузећа и могла да кажу да би их појединачно овакви издаци упропастили, један општи разрез на непосредне пореске видове без великих тешкоћа могао би да донесе барем 100 милиона годишње за грађевни фонд, из кога би се дизали мали станови по градовима и који би, по том, послужио за изградњу наших градова уопште, а доцније и за реформу несносних станбених прилика на селу. Грађевни фонд би се могао снажити нарочито и из средстава, која би се могла наћи из следећих извора: 1) Увести порез на неизграђене грађевне парцеле по центрима градова. Неизграђене парцеле по центру града престављају праву *„Београдске општинске новине" бр. 2—1933 год.

напаст за град и за целокупно градско становништво. А неизграђене су, разуме се, само зато, што су цене њихове сувише скупе и неприступачне за све оне, који се решавају да граде, па, немогући да плате зеленашке цене за парцеле у центру, морају да беже све даље од центра и на периферије града. Сваким милиметром ширења радиуса града диже се још у већој мери цена неизграђеним парцелама у центру града, тако да парцеле које су назад коју годину биле по цени од 5 до 600 динара од метра, скачу ценом на 1000, 2000, 3000 5 и 10.000 и више — до у бескрај! Пораст цена тим парцелама долази незаслужено за њихове имаоце, који су стално у положају да уцењују заједницу -— ма да је она та, која, вршећи све веће инвестиције у све шири круг града, диже цену парцелама спекуланата по центру. Свеколике неизграђене парцеле у центру треба опорезовати, и то до те мере да се спречи даља спекулација са неизграђеним парцелама. Опорезовање треба да буде прогресивно, према вредности коју власник парцеле за сваки квадратни метар сам одреди; чим већа вредност, тим већи порез. Због тих неизграђених парцела у центру града, град, дакле целокупно његово становништво, мора да сноси терете изграђивања друмова, водовода, канализације, трамваја у све ширу околицу — па је сасвим логично и сасвим правично, да виновници непотребног проширења градског територија — зато јер нити сами граде, нити другима дају да граде — сносе и правично оптерећење на те своје спекулативне објекте. У том случају они ће бити присиљени да или граде, или парцеле по нормалној цени другом продају за изградњу. 2) На све луксузне станове у градовима треба увести нарочите таксе. Као што се прави разлика између животних намирница које троше широки народни слојеви и које су признате као неопходна средства за исхрану, и намирница које су луксузне, па су ове друге друкчије третиране и код трошарине и код царине — тако исто је сасвим логично да се прави разлика и између недовољног, нормалног и луксузног стана. Луксузни стан треба да буде третиран као и свака друга луксузна животна намирница — и посебно таксиран. Шта је то луксузни стан? Као луксузни стан може да се сматра сваки онај стан, који има већу кубатуру него што је потребно за настањенике у њему, према утврђеним правилима, које прописује хигијена. Посебном таксирању имао би да подлежи сваки вишак кубатуре, и то у колико за свако лице долази више од утврђене потребе, у толико више да се плати за сваки вишак кубатуре. Та мера је сасвим правична, кад се има у виду да огроман број грађана чами по избама без четвртине потребне кубатуре, без директног светла, и у влази, и да те грађане наше треба спасавати из тих прилика, ства-