Општинске новине

Стр. 464

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

сами буду ти који треба да утичу да цене локалима падну на нормалну висину. Без иницијативе од стране потрошача они не би скоро осетили потребу да се сами заинтересују питањем закупних цена локалима, као и становима, јер дотле док би потрошачи ћутали — проблем висине закупних цена локалима за занатлије и друге не би се ни поставио! Овако, благодарећи протестима потрошача ми смо чули да је проговорила и тзв. чаршија, и то београдска, као и загребачка итд. и заузела став против претерано високих закупних цена. Цене становима као и цене локалима у главном су у задње време унеколико пале. Али има места где и нису ■—■ као што је на пр. тзв. привилеговани центар београдске чаршије, где су цене локалима тако скупе и то махом у старим и давно амортизованим грађевинама —- да би човек мислио да су ти локали у кућама које су грађене од темеља до врха све из самог сувог злата! Али где је и било смањења закупних цена, смањење ни из близа не одговара паду цена, који је утврђен код свих других артикала, и паду плата и надница чиновника, намештеника и радника. Чим неко диже повику на високу закупну цену стану или локалу, јасно је да се није могао споразумети са власником зграде око обарања цене на подносиву меру. Јавна повика има двојак циљ: или да на власнике грађевина, на које се није успело извршити притисак појединачним старањем, изврши притисак преко мобилисане јавности; или да за тај циљ алармира и по потреби мобилизује и власт. На известан круг људи из редова кућевласника, нема сумње, да ће имати утицаја кретање свих кругова потрошача и јавности, и да ће они увидети да је време; и да то и здрава економска рачуница налаже, да смање закупне цене становима и локалима. Али је извесно и то, да ће већи круг власника кућа остати глух на све савете и протесте, и ћорав на све разлоге здравог разума. Зар је један случај у Београду, да на најпрометнијим местима града има локала који већ месецима, па и по две године, стоје празни? Зато јер власник њихов неће да их изда по нижој цени! На такве не само да су без утицаја протести и савети, него на њих није од утицаја ни сам закон понуде и тражње, јер месецима и месецима, па и годинама, држе локале празне, ма да је већ до очигледности јасно, да се они по некадашњим неуравнотеженим високим ценама не могу више плаћати. Шта да се ради поводом повике интересаната против високих цена становима и локалима? Из редова самих интересената захтеви су двојаки. И то: преставници трговаца и занатлија у Београду су против сваког мешања

власти у закупне односе, јер желе да односи стасају до потпуне сношљивости по сагласности између власника и закупаца по њиховој увиђавности и споразуму. Загребачке занатлије и трговци су, међутим, за радикалну интервенцију власти, која би законом морала да пропише да закупне цене становима и локалима морају да падну скроз за 50%, дакле на половину садашњих цена, или још више, тако да највиша цена има да буде равна предратној а нипошто виша, а паритет да се добије кад се предратна цена помножи са 10. Резолуција загребачких удружења чиновника, државних и приватних, намештеника, радника из приватних и државних предузећа, трговаца, занатлија, гостионичара, наставника итд. поставља исте захтеве. А са таквим захтевима су се сагласили и преставници кирајџија из многих других места, који су били на анкети Министарства социјалне политике у Београду. Није лако ономе коме гори под ногама. Зато је захтев интересаната за снижењем кирија на половину садањих разумљив. Нарочито је он разумљив када се зна да су у местима, где су кирајџије организоване, вршени напори и појединачни и колективни, директни и посредством власти, да цене становима буду смањене, па се све свршило без већих успеха. После таквих искустава лако се експлодира и постави захтеве о којима се не размишља до краја и у свима правцима. Пре свега треба имати у виду да закупне цене становима истог положаја, истог квалитета и исте величине, нису једнаке у Загребу, Љубљани, Сплиту, Новом Саду, Скопљу итд. и Београду. Београд је у држави најскупЂИ град са становима и локалима. За њим долази Загреб, па Сплит, па Сарајево, итд. и најзад Љубљана, Марибор, и места у Дравској бановини. Стан исте величине и положаја који у Београду кошта на пр. 2000, у Загребу ће коштати 1600, а у Сарајеву 1200 динара, или још мање. Исти је случај и са локалима. Има станова који су издати за потпуно нормалне, нимало претеране цене. А има их опет који су издати под зеленашким условима, за дупло и трипло веће цене него што они стварно вреде. Сечењем свих цена на половину, подједнако у целој држави, како тражи загребачка резолуција, једне цене би пале испод нормалних, док би друге остале, ипак, на ненормалној висини. А тиме се жељени циљ не би постигао. Апсолутно основан је међутим захтев који тражи да се у старим, предратним грађевинама, установе цене, које би биле равне предратним са паритетом 1 :10. Ако би се тај захтев провео, власници старих грађевина не би имали моралног права да се туже, јер они према предратном ништа не губе — док толики други друштве-