Општинске новине

Лука Павићевић

Право стана незапосленим радницима

Проблем радничких станова у Београду је врло широк а да би се могао једним чланком расправити. Једно се ипак може констатовати. На име: да је за решење станбеног питања, свега сиромашног а нарочито радничког света Београда, нужна не само интервенција општине, већ и државе. Потребан је у првом реду новац и новац. А план и систем изградње није тешко решити. Свакојако би био бољи систем гарден-ситиа (малих кућа

Анкетираии станови: Стан у улици Југ Богдановој

са пригодном окућницом). Али, обзиром на већ постојећу несразмерну раштрканост Београда сматрам да би, не само економским приликама безимућних већ и самом уређењу вароши боље одговарали мали станови у великим зградама типа бечких радничких станова. Но то питање ја пропушгам мишљењу теоретичара и стручњака. За мене, као практичара поставља се једно друго питање као на јпрешни је.

У Београду (и ако се он сматра чиновничком вароши) има преко 45.000 код радничког осигурања осигураних радника (овде нису урачунати шегрти и кућна послуга). 45.000 дакле, има запослених радника и намештеника. Од ових 2/3 ваља рачунати ожењених и удатих, дакле породичних. Ако на ове рачунамо просечно још само по два члана (жена односно муж и једно дете), добијемо цифру од 60.000 чланова породице, што укупно износи преко 100.000 житеља. То значи да читаве две петине београдских становника чине само радници и приватни намештеници. Али осим ових Београд има и 15.000 незапослених радника и намештеника. Овај број вадимо из онога броја незапослених пријављених минуле зиме, за помоћ Берзи Рада, Радничкој комори и београдском Централном одбору за помагање незапослених радника и намештеника. Са овим бројем ми можемо смело тврдити, да је Београд, са читавом својом половином насељен радницима и приватним намештеницима. Наши државни и самоуправни чиновници и службеници они у служби као и бе?. службе, мале занатлије и трговци и разни ситни посредници чине један велики плус што резултира: да је и Београд већ постао варош са претежно безимућним становништвом. Рекли смо да у Београду има 15.000 незапослених радника и иамештеника. У колико је оволетњом радном сезоном онај број беспослених смањен, чим падне први снег тај ћо број бити и прекорачен. А редуцирани државни и самоуправни службеници — овај ће број знатно повећати. Поставља се питање: кад кунаторимо, да незапосленима у једном месецу, обезбедимо барем десет оброка ручка без вечере и доручка и без огрева, како да им обезбедимо кров над главом? Незапослени нису „беспосличари" већ корисни чланови друштва. Њих је захватио талас светске привредне кризе и још увек стоје на расположење нашој привреди да их запосли чим их буде требала. Они вапију за упослењем и нису криви што су незапослени. Они су живи и чланови њихових породица пате заједно са њима. Али они, немајући зараде, поред гладовања остају п без стана, јер немају откуда плаћати кирије. Кућевласници у Београду, имају своје рачуне. Сваки од њих тражи да му стан носи