Општинске новине

Д-р Михаило Т. Арсић, шеф Административног отсека О. г. Београда

Станбено питање

Станбено питање не интересује само нашу земљу, а специјално њене вароши. Оно је било предмет живих дискусија на страни, у свима земљама. О њему постоји и данас читава литература у којој се могу наћи многобројна мишљења и гледишта за његово решење. Ово долази отуда, што се, са развитком урбанизма у свету, долазило до решења станбеног питања по месту, приликама и схватању потреба градског становништва. А како су и прилике и потребе једног места, ако не увек а оно у већини случајева, варирале од прилика и потреба другог места, то је — што је сасвим природно — и решење овог питања варирало од места до места као и од земље до земље. Специјално код нас, ово питање је од скорог датума. Наша земља је млада. Њен друштвени економски развитак био је у повоју до пред сам рат. Тек после рата њене су вароши отскочиле. Управна, привредна и финансиска организација привукле су мноштво света из инутрашњости у поједина местаукојима се број становништва с дана у дан повећавао, дуплирао и триплирио цифру затеченог становништва по варошима после рата. Природно је што се станбено питање морало појавити свом својом јачином. Криза станова постајала је у пуном смислу те речи. Потребе градског становништва диктовале су њено брзо решење преко кога се није могло ни смело прећи. Све мере које су преузимане за решење овог животног проблема, нису показале задовољавајуће резултате. Оне су биле само палијативи да се захтев времена и потреба ублажи и избегну нежељени потреси. Заборављала се при том чињеница: да су интереси народних маса — у овом случају интереси већине градског становништва — од општег карактера, и да се, као такви, у већини случајева поклапају и идентификују са општим, јавним интересом о коме воде строго рачуна све јавне, самоуправне и државне власти. Због овога стања, већина градског становништва, које је економски слабо да има свој властити кров над главом, преживело је тешке дане у борби за егзистенцијом.* Оно и данас живи под овим

*Трговци и занатлије — писали смо прошле године — чији је пазар данас сведен на минимум и у већини случајева недовољан да покрије режиске

теретом, лишено најпотребнијег животног стандарда и свих преимућности модерног друштва: науке и културе. Нигде и ни у којој вароши на свету закуп станова и локала није достигао ону висину која је постигнута у нашим варошима после рата а нарочито у Београду. Добра половина, да не кажемо чак и више, од плата, надница и других прихода радног света ишла је и још иде на закуп стана и локала. Шта остаје за одржавање материјалног, моралног и душевног живота овога радног света, најбоље показује статистика наших многобројних здравствених и криминалних завода и института. По свему судећи ниво његовог живота је испод критеријума просечног и нормалног. Зашто се до потребног, праведног и задовољавајућег решења овог животног проблема није дошло? Шта је то што је сметало и кочило да многобројне молбе, петиције и захтеви протесних зборова и митинга економски слабих станара остану без дејства и разбију се као морски валови о спруд? Откуда та и толика индолентност самоуправних и државних власти у решавању овога, од толике важности, проблема? На ова постављена питања ми ћемо покушати да дамо што тачнији одговор. По нашем мишљењу, решење станбеног питања дубоко засеца у питање права приватне својине, које је можда једини камен спотицања. А ево зашто:

трошкове радње, да би могли платити ове виеоке кирије, остају дужни , за узету и продату робу, остају 'дужни држави за порезу, остају дужни код приватника и новчаних завода за привремене и краткорочне позајмице, па многи чак и самим кућевласиицима, којима не стигну да на време измире дуговану кирију. Због овога стања, није никакво чудо што смо сведоци учесталих св-акодневних егзекуција, нагодаба и поравнања, па и предаји кључева кућевласницима за обезбеђење веплаћене кирије. Што се тиче државних чиновника и службеника, пензионера, приватних намештеника, радника и свих оних који живе од државне вотпоре, са њима је још горе. Њихове принадлежности, плате и наднице и ако иначе недовољне да осигурају минимум егзистенције да пруже један скро;ман и частан живот, подмире и на/јнужније потребе породвце, са добром половином, да не ,кажем две трећине, иду кућевласницима за кирије. Њихов је живот, услед овога пув беде, ■ немаштине, мучења и довијања недостојеа човека у појму данашњега друштва, друштвене културе и цивилизације, а шта више противва моралу, здравом разуму и прописима позитавних закона.