Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 491

Данас за свакога мора бити јасно да суштина станбеног проблема лежи у изналажењу могућности да и они грађани који спадају у ред економски слабих дођу до стана. Стан је за човека једно од животних питања. Човек може себе да лиши многих ствари, да остане без хране, одела и обуће, али без крова над главом никако. То је чак у природи ствари. Разне ћуди природе, у свима манифестацијама спољнег и унутрашњег живота, гоне човека да тражи себи прибежиште, уточиште и заклон. Није то потреба која само зависи од његове воље и моћи. То је потреба која се њему намеће за одржање и развијање живота. У колико је ова потреба јача и обухвата већину чланова једнога друштва, у толико она добија општи карактер и општи значај. Као таква, она се претвара у друштвену норму, друштвени императив. Према томе, њено решење не зависи само од воље појединаца, већ се у њему појављује друштво са свим својим ауторитетом. Приватна својина, пак, као право, била је у почетку апсолутна. Њен власник имао је право да слободно располаже по својој вољи и нахођењу. Чак шта више, све јавне власти имале су за циљ и задатак да помажу и штите оваквог сопственика у одржавању и вршењу свога права. Доцније, са развитком модерног друштва, а нарочито са развитком модерне државе, приватна својина, као право, почела је да губи од свога првобитног значаја. Друштвене прилике и потребе утицале су толико на његово ограничење да су чак и законодавци у многим напредним земљама прибегли законским мерама за регулисање употребе права приватне својине. Шта више, у току првих деценија овога века, изградило се једно ново гледиште, које преставља схватање права приватне својине, у погледу његове употребе, као социјалне функције. Ми смо раније писали да „право сопствености није спорно по нашим законима. Али је спорна употреба овога права на штету друштвеног интереса и друштвеног живота. А кад се употреба права врши на штету друштва и друштвених интереса она прелази у злоупотребу, и како је један од г.г. Министара приликом претреса Закона о заштити земљорадника ,то добро подвукао, она се као таква, граничи са злочином, који држава мора по потреби и ванредним мерама сузбијати." Ово схватање промене индивидуалног права дошло је као резултат општег економског развоја данашњег друштва. Појам друштвених потреба преовладао је над појмом индивидуалних права. Док је по класичном учењу друштво било средство за чување и јачање индивидуалних права, дотле модерно доба захтева промену овога односа, стављајући на прво место друштво као циљ па онда индивидуу. Истина да има још људи код нас, који не могу или неће да схвате овај императив вре-

мена, па се с тога свим срествима одупиру схватању овога и оваквог односа у праву. Типичан нам пример пружају сопственици зграда и локала по нашим већим местима а специјално у Београду. Позната је чињеница да су њихови претходници из доба прве Француске револуције исто овако бранили своја имовинска права, која су дошла до изражаја у декларацији права човека и грађанина и у Наполеоновом цивилном коду, али да је од тога времена до данас прошло више од сто педесет година и да је ово време извршило своје у погледу друштвене структуре и друштвеног живота. Па ипак остаје чињеница, да су наши сопственици, удружени у картел, успели да за моменат одстране сваки напад, па чак и покушј напада, на њихова права.

Са Земаљске хигијенске изложбе: Јатаганмалски нехигијенски станови

Нама изгледа да су они имали више среће него стварног успеха у подхвату. Да ли зато, што наши меродавни фактори нису имали одређено гледиште о савременом схватању права приватне својине, или зато што нису могли или нису хтели да схвате стварну јачину и оправданост једне и сувише испољене друштвене потребе, или можда зато, што су и они делили мишљење присталица старог схватања права приватне својине станбено питање, на штету велике већине градског становништва ,није добило своје задовољавајуће решење. Наш законодавац ишао је толико далеко, да се потпуно дезаинтересовао овога важног проблема по живот и интересе економски слабих раднога света. Њему је изгледа било лакше да пусти времену и приватној иницијативи да овај проблем реше. „Ба18бе2 Мге, Шззег рабзег" за њега је представљао најбољи излаз из ситуације. Под овим режимом требао је да дође до изражаја економски закон понуде и тражње. Он је требао да буде регулатор у одређивању