Општинске новине

Воја Симић, штампар и одборник Општине града Београда

Суштина станбеног питања

Београд је велики град, и пред њим су на дневном реду многи комунално-социјални проблеми. У сплету ових многобројних питања долази као најактивнији проблем спретно решење станбеног питања у оквиру хигијенских, малих и јевтиних станова. Овај је проблем, при том, данас потенциран самом формацијом београдског становништва, које се регрутује из све сиромашнијих редова. Када ти мали људи, економски слаби, нижи чиновници, занатлије и радници, буду у повољнијем положају да имају за себе и своју породицу, хигијенски и јевтин стан, онда се у бризи за свој свакидашњи живот они могу лакше снаћи, јер су у повољнијем положају каД 1 знају да им је бар лружена могућност да имају јевтин стан, односно сигуран кров над главом, кога ће лакше плаћати. Тада је за све њих решено једно основно животно питање у борби за егзистенцију, а велика културно-социјална општина испунила је једну значајну тачку из свог комуналног програма. Човек постаје културнији баш од онога тренутка када је сам себи први пут подигао кров над главом својом; од тога часа он се лакше брани од елементарних непогода и од напада звериња свих врсти. Његов положај у властитој кући постаје сигурнији: он је ту под својим кровом, код своје куће, где се срећнијим осећа; у њему се тада буде племенитији осећаји према себи, према околини; има више љубави према својој породици, а доцније и према свима онима који су из те његове првобитне куће изашли, када је она за све њих постала тесна. Помажући своје дојучерашње укућане по дужности, они су им потпомагали у подизању нових кућа и домова, и тако се оснивало једно по једно племе људско. Од тада се код човека развија и уздиже дух његов, иде се цивилизацаји првих људских заједница — општина — из којих се доцније образује држава. Човек се бори на живот и смрт за своју људску заједницу, — а преко ње и за свој кров,за своју кућу, и све даље и даље за своју националну државу. Стара је већ истина, да је држава у својој основи заснована на срећи својих грађана, у првоме реду оних који имају -своју кућу и окућиште. За то нам је на.јбољи доказ наша Држава, која је дала један закон, којим се гарантује кров над главом око 85% нашем

становништву на селу, Закон о земљораднику. Овим неоспорно социјално-лравичним Законом гарантује се земљораднику његов кров и његова њива, и баш због тога што је наша Држава имала такав Закон, којим је сељак био заштићен, она је водила свој народ из победе у победу, јер је наш народ био свестан да он брани своју изнад свега љубљену отаџбину, у којој има своју кућицу и своју њивицу. Тако се формирао осећај властитог дома, осећај са којим морају данас да рачунају и сви социолози као теоретичари, и сви социјални радници као практичари. Само питање о хигијенским малим становима, нарочито у Београду, дуже се времена претреса, а о њему се први пут повела дискусија у београдском општинском одбору још 1906 године, па све до наших дана. Много се о томе писало кроз дневну штампу и часописе, као и говорило на многобројним конференцијама културних друштава, у парламенту, и данас у Министарству социјалне политике и Београдској општини. * Ни један велики град — престоница није био у таквом положају, у коме је Београд био као престоница Краљевине Србије, а по своме географском и националном положају онога доба. Он је тада сав живео у знаку припремања за национално ослобођење, и по други пут за коначно уједињење целокупног нашег народа. Због тих великих националних идеала скинуо је несебично и широкогрудо са дневног реда уређење и изграђивање самога себе у знаку науке о урбанизму. Тада се за моменат одрекао и свих својих социјалних задатака, који су произилазили из његове дужности према грађанима, од којих је у та времена тражио само пожртвовања. Поред многобројних жртава у животима својих синова, у рушењу и уништавању својих грађевинских лепота — у колико их је било —, Београд се тада одрекао свих најосновнијих права за живот и унапређење у један европски град. А после извојеваног ослобођења и уједињења, Београд је као престоница уједињеног Југословенског народа са пуно права очекивао да се његовом уређењу поклони највећа и заслужена пажња. Међутим, шта се дого-