Општинске новине

Слободан Ж. Видаковић, Шеф одељ. за штампу Општине града Београда

Један судбоносан проблем — Резултати анкете о радничким становима —

Питање радничких станова у Београду, не може се одвојити од општег станбеног питања. Кад би се под станом подразумевао само најнеопходнији кров над главом ■онда би решење било лако. Тако само изабра.ти тип зграде, и оно би било, бар теоријкси, решено! Међутим, ретко је који социјално-комунални проблем замршенији у паучинастом сплету многобројних услова, од којих његово правилно решење зависи, као што је то случај код станбеног проблема. Многи наши комунални политичари погрешно мисле, да је станбено питање у својој основи радничко питање. Дајући му тако недовољно широки обим и искључиво класни карактер, они и нехотице изазивају нетрпељивост једних и равнодушност других елемената, који су ван њихове класне идеологије. У ствари, станбени проблем није искључиво проблем радничке класе. Једно је, ипак, несумњиво тачно, да њега највише осећају радници, да се они за његово пуно остварење најупорније боре, и да га њихови интелектуалци најстрасније интерпретирају. Проблем станова у Београду мора се много шире схватити. Београд још за дуго неће бити индустријски и раднички град, али је он ипак зато по својој социјалној структури град економски малих људи: радника, сеоских паупера, малих занатлија и трговаца, служитеља и нижих чиновника, инвалида, ратних удовица и сиротиње свих врста и свих нијанса. Број ових економско слабих редова са члановима њихових породица прелази преко 230.000 душа, или 90% од целокупног становништва Београда. Овако посматран станбени проблем не појављује се пред нама као искључиви проблем радничке класе, него као проблем целога Београда, управо његове огромне и продуктивне већине. Схваћен тако он испада из уског круга филантропије и политичког либерализма, и постаје више но икад до сада централно питање општег .интереса, најсудбоноснији проблем данашњих и будућих генерација. Постоји још једна заблуда, која се мора ликвидирати. То су честе изјаве наивних или

пристрасних политичара, да је станбено питање у Београду скинуто са дневног реда самим тим, што данас има око 2500 неиздатих станова у њему. Овај је разлог исто толико логичан као кад би неко рекао да питање хроничне глади и рђаве апровизације не постоји више у Београду ' јер су излози пуии шунки и непродатих деликатеса. Она банална криза станова у њеној најоштријој форми, каква је наступила одмах по ослобођењу, доиста је решена. Али станбена криза у њеном комуналном смислу не само да није решена, него је данас исто толико далеко од свог решења као и пре дванаест година. Потребно је, да се проблем правилно постави. По рату је била криза крова над главом; сада је криза јевтиног и здравог стана. Прва је криза била грађевинске природе: у немању довољно зграда и станова. Садашња је економско-хигијенска: у немању јевтиних и здравих станова за огромну већину београдског становништва. * Изгледа на први поглед нелогично да се криза станова појави одмах после рата, који је десетковао беогр-адско становништво, помогнут епидемијама и режимом заробљеничких логора. Али дубљи поглед у-ствар даје нам брзо разјашњење. Рат је опустошио привреду, уништио село, парализовао занате. Због тога су огромне масе полетеле у градове, нарочито у Београд. И пре ослобођења, хиљадама људи збило се са породицама у Београд, јер је свет веровао да ће ту ипак бити нешто безбеднији, да ће лакше наћи посла и прехране. Кад се томе дода да је у рату за време бомбардовања Београда, разрушено за преко 30% од свих његових домова, онда је јасно, да је тај Београд био и сувише тесан за сто хиљада становника, колико их је он имао одмах по ослобођењу. По рату, наши већи градови повећани су огромним бројем придошлог становништва, јер пропале земљорадничке масе хитају у градове, настању.ју се тамо да би продајом своје голе, неквалификоване радне снаге обезбедиле како тако своју мизерну животну егзистенцију .