Општинске новине

Стр. 498

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Из сиромашних села, економски разривених, из умртвљених провинцијских паланки, из привредно зачмалих вароши покуљале су масе тог пауперизираног и пролетеризираног становништва у снажније економске центре. Једни као неквалификовани и квалификовани радници, други као ситни привредници свију брашни и заната, и трећи као разни службеници, од послужитеља пред вратима банака до шефова многобројних трговачких биро-а. Талас људства преливао се преко тесних обала наших централних градова, Београда, Загреба, Љубљане, Скопља. Проблем је био огроман по своме пространству и дубини. Нико није веровао да му се крај може сагледати. Десетинама и десетинама хиљада људи покуљали су у .Београд као мутне бујице. Већ почетком 1920 године, Београд постаје најјачи гравитациони центар Југославије. Велики део његових грађана, отеран бедом са свог огњишта, спава по београдским шупама, подрумима, таванима, под шаторима, свуда. У тим се мучним данима није могло мислити на неку тиху, реформистичку политику. Брзи догађаји наметали су и брзо решење. И ми смо, као и цео свет, преживели три битне фазе у решавању станбеног проблема: Прва је фаза — бар на површан поглед, по форми — изгледала бољшевистичка: својина се ограничава, станови се у маси реквирирају, и у њих, интервенцијом власти, смешта онај прилив нових градских становника. Закупне цене су минималне, често не износе за годину дана ни толико колико данас износи месечна кирија тога истог стана. Друга фаза се одликује максимирањем цена, нешто већих но у првој фази. Реквизиција станова отпада; располагање својином расте бар по обиму. Трећа завршна фаза, обележава се подизањем општинских станова, дакле муниципалном грађевинском интервенцијом, која има своју историјом досуђену улогу, да обарањем станбене ренте ублажава тешку економску ситуацију материјално слабих грађана. Ово су у главном гипичне одлике сваке еволуционе фазе станбеног проблема у целом свету. Да видимо како је изгледало станбено питање код нас у његовој трећој фази. Пре свега, општине наших градова изузимајући ЈБубљану, Загреб и још два три града — нису плански и са системом, а већина њих никако, приступале изградњи малих и хигијенских станова за своје грађане. Зато је жеља наших кућевласника за што бржом, лакше стеченом и богатијом рентом потпуно успела да искористи ову тешку станбену ситуацију свих већих градова Југославије, на првом месту Београда. Чим су успели да оборе дотадашњи Закон о становима, који је, поред свих својих недостатака, ипак био један социјални регулатор,

кућевласници су се ставили у акцију. Отпочела је тако једна вратоломна трка за зидањем. Једни су подизали нове зграде; други су преправљали оно што су имали. Социјална патологија станова појачана је тада у Београду хиљадама нових, нехигијенских чатрља. Проф. арх. Таназовић тврди, да је Београд још пре рата имао 60% станова од собе и кујне. Овај ужас од грађевинске наказности да се објаснити само заосталом и конзервативном психологијом тадашњих ситно-буржоаских кругова у Београду. Новчане привреде и трезорираног новца у то време није било мвого. А и колико је било ликвидног новца, наш патријархални малограђанин се тешко одвајао од њега. Зато је и зидао оно чудо од собе и кујне, у дубини дворишта, чудо које је наследио и наставио да подиже и нови, поратни Београд. У том поратном грађевинском зидању, појмљиво, није било никаквог система, сем једне жеље: обогатити се што више. ... У центру Београда од старих шупа правили су многи дућане, а од напуштених стаја — собе за отмене самце, јер Београд, судећи по објавама издавача станова, нема уопште неотмених самаца, нити за њих има стана! Док је регулациони генерални план Београда изграђиван тихо, далеко ван врела његових грађевинских стремљења, чак негде у иностранству, дотле се Београд несметано подизао и развијао без смисла, без контроле и без плана. Тако је код Београда наступио један неизбежан парадокс: место да се он управља према регулационом плану; регулациони план мора да се управља по већ изграђеном Београду. Цена станова, ослобођених после петогодишњег реквирирања, добила је легендарне висине, рента на зграде достигла је наслућене размере. Пробуђени апетити за брзим . богаћењем, спутавани донекле прописима дотадашњег закона о становима, брзо су извели једну чудесну мобилизацију капитала. Већ 1924 године отпочело је фуриозно ницање великих палата и грађевина на све стране Београда. Радило се грозничаво. За четири-пет година, управо већ 1928 год., била је решена станбена криза у оном њеном најсвирепијем облику немању никаквог крова над главом за огроман део грађана. Тако је, најзад, сваком грађанину створена „теоријска могућност" да има бар крова над главом. Истина, не увек достојног човеку! Међутим, и ако је станбена криза решена буквално; решена тако, да свет, према броју станова, не мора становати по степеницама, таванима и шаторима, она је још увек врло далеко од тога да буде решена у оном њеном најглавнијем и најтежем облику, у коме се појавила после рата у свима већим градским насељима Европе: у облику подизања малих, јевтиних и хигијенских станова.