Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 499

Београд је у једном махнитом грађевинском полету за неколико година назидао толико луксузних зграда да његови имућнији грађани сада могу имати по два и више великих станова, а не по један. Међутим, огромна већина Београђана нема финансијске могућности ни за један мали стан а камо ли за два велика. Београд, зато, данас болује једну чудну болест: сједне стране непрекидна хиперпродукција великих станова, који немају станаре и зјапе месецима и годинама празни; с друге стране, стварна оскудица малих станова, који се све више траже и чија кирија и иначе претерано висока, постаје све тежа и све већа! Ето у томе лежи тежиште станбеног проблема Београда. Психолошко-етички моменти станбеног питања Више од половине свога века човекпроживи у кући. На тај начин стан се идентификује са самим животом. Какав је стан, такав је живот. Није равнодушно, као што многи погрешно мисле, да ли ће стан бити весео, пун сунца, простран, свеж и сув, или ће бити мрачан, са прљавим и влажним контурама брда на зидовима, са гробним задахом, тесан као робијашка ћелија. Највећи број жена из широких маса нашег грађанства проводи цео век, и дан и ноћ у кући и дворишту. Старијима је сав излазак до гробља; млађима до тржишта. То драговољно заробљавање важи и за децу до основне школе. Зато на првом месту ради жена, које доносе подмладак, и ради подмлатка, који претставља стубове нације — мора се свом снагом устати противу београдских станова претворених у гробнице и ових гробница претворених у станове! Културан стан није само пола живота; то је цео живот! Ма колико да се сузбије индивидуализам у свима његовим манифестацијама, ипак остаје стан као најбитнија подлога човечјег живота. Време које проведемо ван куће, посвећујемо у већини тешком раду ма које врсте, а одмор душевни и физички, мир и спокојство, и душевну оазу у овој бездушној пустињи животне борбе пружа само стан, онакав какав он по човечанском праву треба да буде и какав треба да припада сваком члану људске заједнице. Нећемо улазити у питање крајњих узрока алкохолизма, проституције и криминалитета, јер би то био предмет посебне студије. Али је ван сваке сумње, да се сви злочини рађају у мемљивим избама, да проституција живи у загушљивој атмосфери сиротиње, у кужном задаху тих влажних чатрља, из чије се сваке пукотине и рупе цере туберкулозна зараза, алкохоличарско лудило, злочин и робија. Успело се, да се кроз статистику уђе у привидну мистерију овог питања, и нашло се, да се у рђавим и бедним становима:

проституција рађа у 79%; криминал у 67 %; алкохолизам у 84 %; туберкулоза у 92%. Ова четири ужаса, који као кошмар даве модерно људско друштво, у 80% рађају се у београдским прљавим избама без сунца, у меланхолији мрачних соба, у отровној атмосфери беде и влаге, тамо где цветају самоубилачке жеље и криминалоидне склоности. Читави томови могли би се написати о утицају стана на формирање људске душе, нарочито дечје, најприступачније свима разорним утицајима околине. У засебном поглављу ове расправе говорићемо о стану као санитарном фактору, а овде ћемо у главним линијама изнети његов морални и психолошки утицај: Научним испитивањем светских психотехничких института утврђено је, да материјална и станбена беда изазивају, поред телесне, још и психичку и интелектуалну дегенерацију, нарочито код деце. До истих резултата дошао је п шеф Психотехничког института Београдске општине проф. г. д-р Крстић. Он је, са својим стручним сарадницима из Централног хигијенског завода, испитивао ниво интелигенције београдске деце, и нашао је, да је количник дечје интелигенције и душевне развијености код имућнијих београдских сталежа за 65% просечно већи него код деце београдске сиротиње, у чијим се влажним и мемљивим становима убија и тело и душа. Док деца београдских банкара, индустријалаца, богатих архитеката, адвоката и високе бирократије показују за пресечно 20% вишу душевну развијеност од просечног нивоа дечје интелигенције, дотле деца београдских ситних приватних чиновника, малих кафеџија и трговаца, сиромашних занатлија и радника показују да су у полумрачним избама својих станова духовно заостали и закржљали интелектуално за просечно 30—45% испод нивоа пресечне духовне развијености. Психичка беда јавља се увек као неминовна последица социјалне беде. Мрачан стан ствара меланхолична и туробна бића, неспособна за животну радост. Загушљива и мемљива атмосфера његова изазива душевну млитавост, оскудицу отпора и отсуство сваке иницијативе. Тескоба и прљавштина убијају душевни полет, окивају дух човечји, који полако пада у најопаснију резигнацију измирења са животним јадом, због које човечанство немоћно тапка хиљадама година у омађијаном кругу људске инерције!! Удобан, светао и чист стан, — то је прави душевни храм. У њему душа налази одмора, исто као и заморено тело. Животворно таласање сунчане светлости буди животни оптимизам. Чисте ваздушне струје окрепљују морални живот. У њима се рађају добре идеје,