Општинске новине

Стр. 500

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

хумани осећаји; а жеља за стваралачким радом тада ври у свакој здравој ћелији људског бића. У деци се рађају осећаји високе хуманости, и у њиховим невиним очима прелива се радост, као што се сунце прелива у њиховим светлим собама. За човечанство је кориснији најбезазленији оптимизам радне младости, него читаве фаланге преране старости, отроване песимизмом утученог живота. Зато је питање стана — питање опште културе и цивилизације, питање националног поноса, јер се цивилизација од нецивилизадије, култура од некултуре, на првом месту разликује становима достојним и недостојним човека. Питање стана — то је питање здравља грађана, његовог подмлатка, његове националне и расне будућности. У погледу туберкулозне опасности, која све већма загрожава цело човечанство, питање удобног стана, то је питање најмоћније артиљерије у борби против ње. Питање стана— то је добрим делом и питање националне привреде — јер рђав стан, разоравајући здравље људско, ствара безмерне штете и дефиците народној привреди; и најзад: рђави станови утичу несрећно и на саму просвету, на општи духовни стандард, јер се у мрачним јазбинама ништа не чита и не мисли; у њима се хвата жабокречина на мозгу њихових становника, као и на зидовима њихових изби. Рђави су станови робијашнице у којима се окива и дух и тело; у којима се трује и убија морално и духовно биће човеково, које у апатији и алкохолу траје своје чемерне дане. ... Кад се овако широко постави станбени проблем онда се тек види колико смо ми очајно далеко од његовог праведног и пуног решења! Стан није просто склониште од кише, кошаве и мраза. Он је нешто миого више, јер грађанин XX века није преисторијски пећииски човек! Социјална медицина и станови Још на првом конгресу о туберкулози, проф. д-р Кох, проналазач туберкулозног бацила, истакао је тесну органску везу између ширења туберкулозе и рђавих станова. Кад се има на уму, да су немачки и аустриски градски станови, које је д-р Кох проучавао, читаве кнежевске палате према нашим т. зв. малим становима, онда се треба да запитамо, да ли огромна већина београдских станова нису најглавнији, најјачи и најкобнији извори туберкулозне заразе?! У етиологији свих социјалних болести, на првом месту туберкулозе, рђави и нехиги-

јенски станови* играју првокласну улогу, готово пресудну. Београдски антитуберкулозни диспансер, једном својом анкетом утврдио је, да Је од свих прегледаних станова својих болесника, било апсолутно неупотребљиво и убиствено 54%. У савамалском кварту, који је деценијама био типичан претставник ових сиротињских уџерица, званичном смо статистиком утврдили јгш 1931 год., бројно већи морталитет од тубе ; :<кулозе са 232% према блиском му Теразијском кварту, кварту здравих 'и великих станова. У Савамали је умирао сваки други становник од туберкулозе; на Теразијама сваки пети! Проучавајући проблем туберкулозе са гледишта социјалне политике**, ми смо наишли на језиве потврде о утицају нездравих радионица и рђавих станова на саму висину морталитета од туберкулозе, као и ва просечну дужину људског живота. Детаљнија, упоредна студија поделе по професијама умрлих Београђана у 1929 години, показала нам је, да су жртве туберкулозне немани на првом месту оне врсте и струке радника код којих је рад с једне стране под најтежим хигијенским условима и у нездравим радионицама, а с друге стране код којих се њихова ниска надница афирмирала у лошим и бедним станбеним приликама. Од свих радничких занимања, туберкулоза је у Београду највише косила опанчарске раднике (95,9%); ливце (75,3%); типографе (78,9%); кројачке раднике (55%); мале приватне чиновнике (52,1%); столарске раднике, домаћице, служавке (48,8%) и тд. Када смо доцнијом анкетом обухватили и већину њихових станова пред нашим је очима пукла истина: у бедним и влажним собицама, у којима се осећа задах свежих гробница, живеле су целе радничке и сиротињске породице, увек са по којим туберкулозним болесником, и пуно бледе анемичне дечице, која у овој зараженој атмосфери живе и трују се из дана у дан. Дотле се код београдских имућних класа, чији чланови живе у удобним и хигијенским становима, овај проценат морталитета од туберкулозе свео на бескрајно нижу меру, као н.пр. код адвоката и лекара (20%), трговаца (19.9%), банкара и индустријалаца (17.3%) итд. Карактеристични су такође и статистички налази о просечној дужини живота Београђана по професијама, где се такође снажно манифестује очајна улога материјалне и станбене беде. Проучавајући даље службену статистику Санитета Општине града Београда о морталитету по про-

*) На лондонске сиротињске квартове пада 20% од целокупног броја смртних случајева о.д туберкулозе, а у имућнијим квартовима, где су станови хигијенски, само 5%. **) Види нашу књигу: „Туберкулоза и сифилис са гледишта социјалне политике". Издање С. Б. Цвијановића, 1931.