Општинске новине
9*
ОИШТИИСКЕ НОВИНЕ
Стр. 511
лица обавежу да ће подићи велике палате са малим хигијенским и јевтиним становима. Па не само да је Француска обезбедила својим грађанима тако низак интерес на хипотекарне зајмове, не само да им је пружила и низ других олакшица у зидању, (врло јевтин конструктивни материјал и др.), него им је тај зајам дала за 25 година са минималном месечном амортизацијом, која не износи нигде више од две стотине франака. Тако француски радник са мањим месечним издатком долази до сопствене куће него што југословенски радник плаћа кирију за тући стан и то нездрав и бедан. Код Енглеза је станбено питање исто тако дивно решено. Решено је на још већој линији, можда мање великодушно, али трезвено, са оном познатом упорношћу енглеске расе. У свој социјални програм Енглези су унели подизање нових 500.000 кућа са становима за своје сиромашне грађане, и од тога су две петине већ остварили. Као пример гвоздене упорности Енглеске расе, наводимо овде да су само једнога дана лондонске комуналне власти срушиле 7800 нездравих станова и одмах отпочеле зидање и подигле 22.000 кућа за своје раднике и сиротињу. А успех енглеских градова у подизању својих цветних Гарден-ситиа, претставља једно божанско дело нашега века. Градови у врту — о којима ћемо доцније рећи коју реч више — замишљени у хуманитарној фантазији Ебенезера Ховарда — већ су остварени у толиким угледним примерима, нарочито око Ливерпула, Лондона, Бирмингана, Манчестра, итд. Док се ми решавамо да ли да изводимо и најмању социјалну реформу, дотле се у Енглеској сања један велики сан. Отаџбина Томаса Мора и Роберта Овена има још економско-социјалних романтичара, утописта и сањалица, а то је утешно за цело човечанство! У Енглеској постоји сада читав покрет — не екстремиста, којих Енглеска бар за сада јавно и нема, не тредиуниста, који су врло лојални, него баш широких буржоаских кругова, који из класног егоизма траже да сузбију класне заоштрености, и да се запуштени раднички квартови свих великих енглеских градова из темеља поруше, јер су они расадници и физичке и моралне заразе, и сав тај радни и сиромашни свет расели у нове и цветне рајске колоније, у Гарден-сити-е! Дефиниција малог стана Изнели смо да је Београд данас препун празних великих станова, да је јасно уочена његова грађевинска хиперпродукција скупих и луксузних станова, али да су у пркос тога три петине његових грађана без здравог и
јевтиног стана. Сав тај свет, економски слаб и придављен кризом, тражи мале, јевтине и хигијенске станове, а таквих станова Београд нема! Нигде у културном свету не постоји систем малих станова од собе и кујне, у смислу овог нашег београдског специјалитета. Стан од собе и кујне уопште није стан, којим се задовољавају најобичније човекове потребе и његово достојанство. Он је у ствари пре робијашка соба или искушеничка изба, него стан једног културногислободног грађанина! Тај монструм, влажан обично до таванице, направљен најчешће од дасака, черпића и бондрука, измислио је грабљиви балкански ћивтизам, незајажљив у својој трци за профитом. Раднички стан, уопште стан економски слабих редова— а видели смо да је социјална структура Београда заснована са девет десетина на њима — мора одговарати свима захтевима социјалне медицине и унутрашње рационалне архитектуре. Он мора да буде на изграђеном простору . од минимум 58—62 м 2 , и да има 140—160 куб. м. ваздуха. У погледу унутрашњег распореда, тај мали стан за породицу од 5 чланова, колико износи просечно београдска породица, мора да садржи: две спаваће собе, (једну родитељску 3X4 м. и дечју спаваћу собу такође 3X4 м 2 .), дневну собу, која би служила за трпезарију од 4X5 м, кујну од 3X2 м, затим оставу, туш и клозет у укупној величини 3X3 м. Купатило би могло бити у почетку и без каде, само са снажним душом. Ако кућа нема довољно дворишта, онда је безусловно потребно да стан има терасу од 3X3 м. Стан мора да буде сунчан, светао и сув. Да је изграђен од доброг грађевинског материјала (цигле, бетона итд.), и да му прозори имају бар десети део квадратне површине пода, што се у савременој хигијени сматра као најнижа дозвољена светлосна површина. Закупнина таквог стана не сме да кошта више од 15—18% од целокупне просечне зараде економски малог београдског грађанина. Како се ова зарада креће у границама од 800—1500 динара то би овај стан имао да стаје око 150—240 дин. месечно. Међутим, стан какав смо описали, и који је социјална медицина огласила као стан минималних захтева једне породице са троје деце, стаје данас од 900—1200 дин., дакле целокупну месечну зараду једног београдског мануелног или интелектуалног радника, баш и кад би се нашао у Београду који мали стан, који би у свему одговарао горњим условима. Чак и ако би смели да се задржимо на овом монструозном типу наших овдашњих малих станова од собе и кујне, и ако они нису ни у колико хигијенски исправни, ни јевтини већ прескупи — јер је њихова просечна цена од 300—350 дин. — не би нам ништа вредело јер су и такви станови у Београду бројно недовољни .