Општинске новине

Стр. 512

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

И овај сиромашни елеменат, који је сада у апсолутној већини у Београду, и онај који придолази припада деведесет-проценто радном свету економско малих људи, за кога је велика југословенска престоница постала најјача гравитациона тачка у борби за хлебом! Њихова се велика фаланга све више појачава пропадањем средњих класа и емиграцијом финансијски слабијег чиновништва на периферију, у све јевтиније и све лошије станове. На тај начин и иначе високе кирије периферијских малих станова постају за широке масе нашег грађанства просто неиздржљиве. Ако се ова миграција ка периферији буде и даље наставила и финансијска криза расла у овом свом катастрофалном темпу, дочекаћемо један очевидан апсурд: да кирија великих станова у Београду спадне на 1000 динара, а малих станова (собе и кујне) да се попну на 600 динара! Свега овога доиста не би било да ми нисмо пре десет година из реквизиционог система ускочили неприпремљени у систем станбеног либерализма и слободног располагања становима, већ да смо, попут других европских муниципија, назидали претходно довољан број малих и јевтиних станова. Према томе, решење станбеног проблема у његовом пуном социјалном смислу мора се тражити у подизању малих, јевтиних и хигијенских станова. Таквих станова, према закључку наше прве службене анкете станова — Београд потребује најмање 12 до 15.000. За тај број, ако би се изабрао тип индивидуалних станова, у врту (Гарден сити), требало би око 8000 малих кућа од по два стана, а ако би се узео тип великих комуналних палата — онда се тај број станова може да добије у 700 нових палата, сличним бечким радничким становима. Гарден сити или систем палата? Кад је реч о радничким становима, уопште о колонијама или крајњој градској периферији, где живи свет слабог економског стања, потребно је расправити бар у главним потезима питање о типу станбених кућа. Наука о урбанизму сматра за једно од најактуелнијих питања: да ли нове станбене колоније треба зидати по типу гарден-ситиа или по типу германских радничких станова. За нас је то питање од другостепене важности. Вероватно да нема никога међу нама ко не би претпостављао тип куће у вртовима — гарден сити. — Он је лепши и привлачнији и више је срастао са нама и нашом вековном традицијом, пошто су сеоски и паланачки домови у Југославији, у суштини једна примитивна врста гарден ситиа (без његове економске позадине, по којој су они више и познати у Енглеској него по своме зеленилу). Противу кућа у вртовима износи се, да оне појачавају осећај индивидуализма, исто

као што велике комуналне палате буде осећај солидарности! Али независно од тог тачног приговора, мале куће у врту и зеленом декору привлачније су нашој словенској раси. И у колико год реонски и саобраћајни моменти буду дозвољавали зграде у врту, треба их од стране Београдске општине што више фаворизирати. Што се тиче здравствених разлога, они ништа више не говоре у корист кућа у врту него у корист великих и заједничких палата са сунчаним терасама и другим савременим конфором. Међутим, разлози сужавања грађевинског реона, који је код нас отишао у недоглед, и ублажавања тешких комунално - финансијских оптерећења нагоне нас да, бар за сада, пледирамо за те велике станбене палате у којима би било 12—20 малих хигијенских станова са заједничким сунчаним терасама и заједничким игралиштем за децу . Овде се мора нарочито узети у обзир питање саобраћаја. Београд је растурен и од по?.етка подизан без плана и система. Од његове најјужније до најсеверније тачке има два сата хода. А од Дрездена до успелог експеримента за предграђа у врту, Хелерау, нема ни пуних седам километара. И док нашем раднику 'треба пуна два сата пешице од куће до дунавских радионица и фабрика, јер директних и јевтиних подвозних сретстава Београд нема, дотле дрезденски радник стиже из гарден ситиа Хелерау у своју фабрику за осам минута аутобусом или градском електричном жељезницом, плаћајући месечно вожњу једном минималном претплатном сумом. Треба имати у виду, и то, да су градови у зеленилу или радничке колоније у цветним вртовима подигли прво индустријалци Енглеске, Француске, Белгије и Немачке. Код нас су индустријски станови као мухаџирске колоније у Македонији, које је подизала младотурска влада под Енвер-Бејом! Наши индустријалци, најзад, имају врло мало смисла за велика прегнућа од општег интереса. Чак и загребачка виша буржоазија, и ако знатно мање национална од наше, има више тог социјалног смисла. Тамо се велики капиталисти утркују ко ће више дати на народну прехрану. Велике се фирме просто намећу да бесплатно хране сиротињу по неколико недеља преко народних прехранбених установа или да одевају сиромашну дечицу преко градског социјалног отсека итд. Код нас се ради супротно, и баш апропо станбеног проблема стварају најодвратнији картели цемента, бетонског гвожђа, па чак и песка и шодера — те тиме још више комплицирају и отежавају станбени проблем. Противу великих заједничких палата наводи се, поред њиховог неестетског изгледа, и тај, да се у тим већим агломерацијама лако појављују епидемије, а у случајевима пожара, земљотреса или хемијског рата излаже се ве-