Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 513

лики .број грађана несумњивим опасностима. Појмљиво је, да је тај разлог безначајан јер иротиву епидемија и хемијског рата постоје превентивне и заштитне мере, а противу земљиних катастрофа не постоје никакве превенције ни за мале, ни за велике зграде! Рекли смо да тешког срца предлажемо подизање колективних станбених палата, сличних бечким радничким становима, јер би у дубини душе желели да око наших градова са већом агломерацијом видимо у што скоријем времену предграђа зеленила попут чувених гарден-ситиа Лечворта, Борневила, Берантена, Хелерауа и Дуржа! Комунално-политичке мере Сви су комунални задаци важни, сви воде једном крајњем циљу: подизању општег животног стандарда. Али данас, када привредна криза као срушено небо пригискује цео свет, три се главна задатка истичу својом судбоносном улогом и постају централно место у радном програму сваке напредне градске општине. То су: станбени проблем, проблем неупослених радника, и питање апровизације. А како је Београд, као шго смо видели из ранијег излагања, по превасходству град економски слабих редова, брутално речено град сиротиње, то се приоригет ова три проблема у толико јаче истиче над свима другим. Није ово произвољно тумачење комуналних дужности. Из самог законског текста Закона о општинама види се јасно шта законодавац жели од општинске акције: „Дужности су општина да раде на унапређењу чланова своје општине у погледу просветном, здравственом, привредном итд." То преведено са концизног законског језика на језик народних маса значи, да су општине пре и изнад свега другог дужне, да предузму све оне мере, које ће живот њихових грађана учинити бољим у погледу кутн туре, здравља, привреде и свих других момената који утичу на висину општег стандарда. А када се општине бирократизирају и целе утону у послове пренесеног делокруга, онда не могу ни да одговарају својим битним комуналним дужностима. Тада врло често, наступа парадокс: да општине, које и постоја ради грађана, да њихов живот учине бољим, лакшим и сигурнијим, стабљају се „с оне стране барикада", противу својих сопствених грађана, и великим финансиским притиском, без икаквих правих комуналних добробити чине њихов живот још тежим и још горчијим. У овом делу наше расправе ми ћемо се задржати на оним социјално-политичким мерама, којима се решава само станбени проблем, а друге ћемо додирнути у толико, у колико су оне у директној органској вези са њиме.

Почећемо логичним редом: 1) Пре свега, потребан је брз катастар станова. Морамо имати тачне статистичке податке о броју станова, њиховом капацитету и њиховој хигијенско-грађевинској употребљивости; 2) Све неисправне станове категорисати у апсолутно нездраве и релативно употребљиве. За прве донети одмах одлуку о рушењу; друге, по примедбама санитарно-грађевинске комисије, довести у одређеном року у исправно стање, колико је то могуће, а одредити и петогодишњи рок после кога се они морају срушити; 3) На све празне плацеве и неугледне зграде за ренту у центру ударити високе општинске порезе и натерати тиме њихове власнике да их руше и место њих да подижу палате; 4) Порушити без даљих одлагања Јатаган-малу и сва спорадична дивља насеља, која претстављају грађевинско ругло и сталну епидемиску опасност за цео Београд. У вези тога одмах забранити даље изграђивање нове Јатаган-Мале, која је почела нагло да се подиже преко Саве, поред Савског моста; 5) Приступити максимирању цене станова, водећи строго рачуна о следећим компонентама: а) да социјална структура Београда захтева такво максимирање, у коме кирије неће прећи 15—18% закупчеве зараде, која, кад је реч о економски слабим редовима, не прелази данас више од 800—1.500 дин. месечно; 6) да максимирана цена станова буде заснована на бази 1 :12 према предратном паритету. За поратне, још неамортизоване, грађевине 1 :16. б) Станбени отсек О. г. Б. ■— кога одмах установити — требао би да реквирира и изда по цени саобразној максимираној скали све празне станове и ломале, који стоје ма из којих разлога неиздати више од шест месеци; 7) Да би се појачала бар у извесној мери потрошачка моћ београдских грађана и ублажила скупоћа, морају се предузети хитне мере, да се трговачким локалима снизе цене на бази 1 : 18 у односу на предратни паритет; 8) Зна се да ни једна од принудних административних мера не може да покаже довољно ефекта ако није комбинована са чисто позитивним радом у непосредној режијп Општине. Зато се за потпуно решење станбене кризе мора основати један велики Грађевински фонд. У њему би имала да учествује Држава сталним буџетским дотацијама, градске општине такође својим знатним улозима, грађани станбеном порезом на прогресивној основи (са ослобођењем свих оних који не плаћају већу кирију од 600 дин. месечно и немају преко прописаног минимума за живот). У тај станбени фонд имале би да улазе и све казне