Општинске новине

Стр. 518

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

заборави, да наш народ ма колико био мирољубив, онога момента кад буде неправедно нападнут, да ће тога часа сви као један, без икакве разлике на веру и племе, бранити се на начин како је научио, прелазећи, ако то буде потребео, и земље и мора, чувајући своје државне атрибуте, да продужи своје државно биће и на савезничким и туђим територијама. С тиме има да рачуна и онај који мисли да је већи и јачи па да има права да о нашој судбини решава без нашег знања без наше сагласности. (Бурно одобравање, пљескање и повици: Тако је! Живео!) Ја сам случајно 1914 године био поред покојног Пашића (Поклици: Слава му!), у време када су му прве вести о ултиматуму стигле. Требало је бити тада п-оред њега, па видети какав је удар, рефлекс, изазвала вест о улиматуму, која је од тог старог државника направила једну жуто-зелену од воска фигуру. Када је пок. Пашић рекао: „Ето, ништа нам није помогло" — ја молим да новинари ове речи подштрикле напишу јер се много говори о узроцима рата вели д,а је Пашић за рат знао и да га је Србија изазвала. Ништа нам није помогло што смо у попуштањима ишли до крајњих граница. Све смо чинили да ое после балканских ратова народ у миру развија. Попуштали смо у железничком питању, многи од вас знају какво је то било патање, попуштали смо у албанском питању и ет<о ништа нам није помогло. „Видиш, рекао је седи државник Пашић, ^ куда хоће ови да нас одведу. Они ће да нас нападну". Опростите, приј.атељи, за ову дигресију, али ми изгледа да се она данас не може да избегне (Гласови: Врло је добро да се каже!), када ое говори о узроцима тога рата. О томе питању се стварају погрешни закључци и улази се, ако хоћете, и у правне заблуде. Рат није изазван директно сарајевскјим атентатом. Молим вас да на овај термин обратате пажњу. Сарзјевски атентат није изазвао рат, већ је тај трагичан случај изазвао само аустријски ултиматум. Да је сарајевски атентат био узоок за оат, ми бисмо имали првог момента рат, али је рат био последица комбинација много ранијих од сарајевоког атвнтата, и зато није дошао раг, него предаја једног ултимтума каказ светска историја не памти. Једној, истина, малој али независној држави постављени су услови, које она и пред страховитом опасношћу да буде атакирана по цену своје независности није могла да прими. Ако је ово моменат и место да се чини апел на непристрасну светску јавност, да она све то узме у разматрање, и наше попуштање и садржај тога ултиматума, па ако се нађе у свету људи жоји би нашли за оправдан један овакав ултим.атум, или који не би сматрали да је наш одговор довољан онда могло би се још и разговарати о векој нашој кривици, али без тога кривица је била на оној страни ко^у је и бог рата огласио за криву. (Један глас: Како су право радили онако им је и Бог дао!) И тада је победила правда и она је била на нашој страни. Оба су документа пред нама — и ултиматум и наш одговор па се и данас увек пред сваки суд може поставити питање: да ли је уопште био оправдан и примљив онакав аустрјеки ултиматум и да ли наш до крајности попустљив одговоо није могао да задовољи свакога ко унапред није желео и спремао рат. На ова се питања ни с једне стране није још јасно и прециз-но одговорило а све до тога јаснога одговора никако нема ни поавног ни моралеог основа да нас криви за рат од 1914 године. ДЕСИО СЕ И БРЕГАЛНИЧКИ НАПАД ... Потребно је може бити сетити се на те ствари, јер може из заблуда, фаталних за оне који у те заблуде падају, да се изазову догађаји које ми не желимо. Пре балканских ратова једна наша суседна држава и њена штампа били су пуни написа о то<ме: како је Србија партијски заваЈЈена, како је она слаба, како од ње нема ништа, ка«о ће њу тући турска царевина па за то првих дана није ни интервенисала, а кад је правда победила у томе првом удару на Бал-

кану, онда се шпекулисало даље и рекло, али онај други савезник показаће Србији. И десио се и брегалнички напад, па је и ту правда победила, и очекивања наших суседа и њезине штампе нису се остварила. А кад и све то није било доста, заснивајући и даље своје наде на нашој слабости, оеда се рекло: кад им нису били доста Турци и Бугари, видеће шта ће царске трупе да ур.аде, шта ће да учинн штрафекспедиција. НАС У БУДУЋНОСТИ НЕЋЕ ИМАТИ ВИШЕ ШТА ДА ДЕЛИ... Моту људи, могу новинари, ма «ако били ревносни, да прикупљају све што се данас на улици чује и говори, да бележе сваку р.аеправу коју процес живота носи, и да то протумаче као слабост; може неко да верује да Југославију може неко да нападне, јер нација није компактна и да Срби, Хрвати и Словенци неће јуначки бранити своју државу, (бурни поклици: Хоће! Хоће! — Опште пљескање), али ми свима овима можемо да кажемо, 'поред свих досадашњих унутрашњих разримица да нас у будуће неће имати више шта да дели, јер смо основна питања за навек скинули с дневног реда (опште бурно одобравање, пљескање и повици: Тако је!), смело им и са најдубљим уверењем и поузданошћу норучујемо, да ће Срби, Хпвати и Словенци, сви као Једад, од Тоиглава до Ђевђелије, бранити ову груду земље. (Бурио одобравање пљеокање и повици: Тако је! Хоће! Хоће! Живео претседник Узуновић!). Од данас ће се партијеко-политичка утакмица'кретати само у знаку борбе за благостање народа. (Бурно одобравање). ДА СЕ СТРАНКА НАЗОВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКА НАЦИОНАЛНА Ја вас, господо, молим да извините за ову дигресију. Као што рекох, наша странка која има за идеологију Југословенство, која има за задатак да нашу нацију духовно потпуно уједини лако ће си н.аћи име. Наша странка не може дотојније и достопанственије име да понесе, сем ако не добије оно име које одговара њеном програму, њеном саст.аву и акцији коју развија шером целе земље, ако се не назове ,,Југословенска национална стр.анка". Буром одушевљења пропраћене су последње речи г. Узувовића и дуго су се двораиом проламали узвипи: „Живела Југоеловенсжа национална странка!". Кад се одушевљење мало стишало, г. Узуновић завршава речима: „Ја вас молим да ми допустите да узвикнем заједио са свима вама: Живела Југословенска наиионална странка! (Општи једнодушни поклици: Живела Југословенска напионална странка!) Живели чланови коегреса, који су јој то име дали што ће у историји политичког развитка наше земље ост.ати записано. А сада вас молим да ми допустите да са ваши« пристанком после овога одушевљења завршимо данашњи преподневни рад. Рад ћемо наставити данас после подне у 5 часова". Конгрес је прекинуо рад око 11 и по часова, а продужио у 5 часова по подне. Г. Деметровић прочитао је предлог програма странке. Поеле читања г. Деметровић је укратко подвукао главније тачке, а затим г. Узуновић отвара по предлогу програма дискусију. Из целе дворане чу|ју се једнодушни узвици: — Без дискусије! Аклама.цијом! Претседник захваљује делегатима и објављује да је програм акламацијом примљен. После тога добија реч генерални секретар Привременог главног одбора г. д-р Крамер, 'који чита статуте странке. Конгрес је и ове статуте примио акламацијом.