Општинске новине

Слике Београдеи: А. Б. Херенда Прокоо, бесмравно насеље у провалмЈи

У Топчидерском Брду отвара се пространи кратер. Његове ивиде правим углом руше се у дубину, вертикално, до петнаест и двадесет метара. Кратер није вулкански и његови зидови нису од мрке лаве, него жути и црвени од раскопане земље. У стрмим зидовима проклијало је и израсло зелено дрвеће. Доле, у дубини, легло је људско насеље. Са висине виде се црвени кровови и четвртасте засађене баште, оивичене дрвеним плотовима. А уз стрмените брегове наслониле су се такође кућице, зариле се зидовима у земљу, а крововима се заплеле у дрвеће. Примитивне степенице препотопских људи, усечене у земљу, воде са високих ивица у провалију кратера, који није настао померањем земљине утробе. Питомо Топчидерско Брдо није никад имало опасне сеизмичке наступе. Земљом ископаном из тог кратера засута је Бара Венеција. Елдорадо без злата Једне ноћи, пре десетину година, један очајни становник Београда, без крова над главом, дошао је на необичну идеју: да у дну тог кратера, сакривен од људских погледа и органа власти, оснује себи огњиште. Понео је четири мотке, неколико дасака и мало црепа. Зарио је четири мотке у земљу. Блата је било довољно. Са мало сламе направио је смешу и са њом испунио простор између мотака. Горе је попречно поставио даске, а изнад њих цреп. Тако је ударен темељ најчуднијој београдској насеобини, која се данас зове Прокоп. Ко пати од вртоглавице, те не може да се спусти степеницама низ дубоке вертикалне ивице провалије са Топчидерског Бода, може од „Мостара" да стигне у Прокоп блажим нагибом, кроз блато и камење, остављајући лево гомиле чатрља Јатаган-мале. Убрзо су за Прокоп сазнали нови бескућници. Глас се пронео кришом, као међу копачима злата у Америци, кад се пронађе нови Елдорадо. Они који су стигли први заузели су долину. Они доцнији почеше да пењу своје куће на брегове. Најзад, сазнаше и власти. Тада су за нове досељенике настала тешка времена, исто као у налазишту злата, кад први заузму главне златне жиле и појаве се први органи безбедности. Разлика је само у томе, што у београдском Прокопу није било

ни трунке злата, сем лепљивог блата од кога је могла да се улепи кућица. — Када су нас открили, прича један староседелац, онда је било тешко, нарочито за нас који смо мало доцније дошли. Прилазили смо усред ноћи, опрезно, шуњајући се дуж корита потока, да нас нико не примети, носећи сав материјал на леђима. Грозничаво би легли на рад. До јутра кућа је морала да буде готова и под кровом. Иначе, полиција би све зидове порушила до .темеља, —• А куће под кровом нису рушене? — Не. Самим тим постајали смо сопственици. Плаћали смо само казне за бесправно зидање: од сто па до пет и осам стотина динара. Но, боље је било и то, него ли остати без крова. У дубини Прокопа Прокупачка улица почиње широко. Идући даље све се више сужава. Најзад, изгледа да се улица завршава. Испред пролазника устремљују се једна ниска, бело окречена кућица, као да брани даљи приступ. Кућица носи натпис: Прокоп бр, 1. Али, Прокоп се још не види. Треба заћи десно, одмах иза те кућице. Тек тада улази се у кратер Прокопа у његову главну улицу, доста широку, која се протеже кроз цело насеље. С једне и с друге стране улице наслагале су се кућице. Управо, нахериле су се и наслониле неке једна уз другу, неке уз ограду, неке уз брег, а многе су се пропеле горе уз стрмину ивица, зариле се у брег до кровова. Ниске су те кућице, са малим прозорима који гледају у собичке узане и мрачне голих зидова, црних подова од влажне земље. Кад је пролеће и сунце извесну светлу ноту дају густи жути сунцокрети у малм баштама, неколико црвених цветова иза ограда и сводови дрвећа међу крововима. Кад се небо намршти и киша почне да се цеди, онда се суморни сумрак спушта са ивица кратера и влажна тама улази у хладне собице, са водом која се бујицама цеди низ брегове. Главна улица је једнозремено дечје, пловчје и кокошје игралиште. Сви уживају на свој начин: деца у тучи, кокошке у кљуцању комшијских башта, пловке у брчкању по устајалој води плитког јарка, који протиче целом