Општинске новине

Стр. 648

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

погледу збрињавања и осигуравања минимума за егзистеицију свима оним градским елементима, којима је тај минимум угрожен, било услед њихових физичких недостатака и неспособности, било услед непогодне економске коњуктуре. Тако би у прву врсту спадали сакати и богаљи, болесни, затим деца и старци, а у другу групу, незапослени грађани. Логично, да би овде било маса злоупотреба и недостојности социјалне помоћи за поједине и да би се баш зато могла израдити читава табела разних врста и категорија оних, који претендују на ту помоћ, али ми овога пута нећемо улазити у тај посао, већ у доцнијем излагању, узимамо у обзир само оне којима је та помоћ неопходно потребна и који су је потпуно достојни. Несрећника и бескућника је било од кад постоји света. Њих ће вероватно бити још за\ дуго и дуго, и можемо се тешити тиме, да смо ипак у неком погледу одмакли унапред. Егзистирање економски уништених и немоћних елемената условљава сам капиталистички поредак, који има своју логику и своје законе. Развиће капитала и његов улазак у ове размере које заузима данас, регрутује баш на супротној страни све многобројнији материјални пролетаријат. Капитал има свој ход који није незадржив као што је ход историје. Ход капитала може се задржати. Потребна је само добра воља 'и увиђавност меродавних фактора, потребна је асистенција свих фактора јавног карактера, и ревизија социјалних односа. Ревизија је најзгоднија постепена, еволутнвна, и неприметна. Таква ревизија која би током година, па и читавог столећа, еволутивним путем метаморфоризирала економски статус кво. Неоспорно да је зато најпогоднији систем пореза, заснован на начелу социјалног опортунитета, а не, као до сада, на начелу таксирања. (Начело одговарајуће отплате за добивену услугу). Истина, такав порез могао би се хармонизирати и на овом садањем начелу таксирања, јер би такав порез конституисао фонд намењен социјалном старању, који би каналисао акције свих пролетерских елемената, који су иначе склони и упућени, без социјалне помоћи, свим политичким изгредима. Ти изгреди би највише погодили класу која би се имала опорезовати, па како их друштво осигурава од тих непријатности, они би имали да дају одговарајућу отплату за услугу, отплату која би имала чисто превентивно - политичко - социјални карактер. Сад настаје питање, коме би требало ставити у дужност извођење ове преко потребне савремене социјалне политике? Држави или општини. Мислим да општина као ближа народу има више предности од државе, али да би држава требала да задржи право надзора над овим општинским радом, и да види, да ли се та социјална политика спроводи у границама унапред одређеним.

То је потребно због тога, што би, извођена у ужим границама, социјална политика била недовољна и што не би одговарала постављеним задатицима и свима потребама, а што би, извођена у ширим границама, загрозила приватну својину, која је база и срж свих капиталистичких држава и ударом на ту својину удара се и у саму физиономију и организацију државног апарата. Ту треба наћи златну средину. То је, неоспорно, и велики и тежак задатак. За излагање овога питања веома је корисно видети развиће и живот социјалне функције самоуправних институција у Енглеској, јер је тамо, најраније и најизразитије, настала демонстрација овога проблема. Као и свуда, и у Енглеској су цркве и манастири били доста богати и често пута имали огромне комплексе својих земљишта. Нарочито манастири бејаху имућни и у оном времену представљали су неку врсту велепоседника и феудала. Током средњег века, па и раније, они су били центар културног и просветног живота и у њима су врло често навраћали уметници и културни пионири свих врста, да у тишини манастирској, поред добре софре и угодне постеље, заврше какво дело и насликају какву слику те оставе то као дар манастиру. У то време су комуникационе линије биле врло слабе и хотелски живот веома неразвијен. Манастири су били нека врста склоништа за путнике где су они могли да се поткрепе и одморе. Тако су постепено манастири постали центри у једноме крају, где су се људи окупљали, и где их је било свакодневно у већем броју. Имућни и гостољубиви, они су свакога дана постваљали велику трпезу и манастирске старешине сматрале су као неку дужност да се сваки гост угости и нахрани који год прекорачи праг свете куће... Било је ту остатака од богате трпезе; а требало је с друге стране ту помоћи око стоке и око њиве. Зато се могло ту бар за неко време огрејати и никакво чудо што су многи бескућници лупали на манастирска врата, нудили услуге и тражили хлеба. Хришћанство као још свежа вера, са тек распламтелим фанатизмом код калуђера и свештеника, а у времену које и остаје у историји као време религизма, говорило је за бескућнике и немоћне. Било је нарочитих одаја по богатим манастирима, које су биле прави азили за сакате и немоћне. Тако је дошло дотле, да се то почело сматрати као нешто нормално и да се, после тога, манастири нису могли тога отрести. И јавне власти и приватна лица сматрали су да је манастирима и црквама дужност да издржавају пролетере па били они физички или материјални. Ови последњи, здрави и способни, могли су увек одрадити своју кору хлеба на пространим манастирским имањима.