Општинске новине

Боривоје Д. Петровић, судија

Да ли је за отуђење и трампу непокретне имовине Онштине београдске потребно одобрење Државног савета?

Питање, које смо, поставили, наметло нам се услед тога што је разним изменама и допунама Закона о општннама створено такво стање ствари, да су формирана два гледишта. Тако, према једном гледишту, потребно је одобрење Државног савета за свако отуђење или трампу непокретне имовине Општине града Београда, док према другом то одобрење није потребно. По овом питању се изјаснио и Апелациони суд и може се рећи да је ово спорно питање формално скинуто са дневног реда. Истина, одлука Апелационог суда не спада у категорију начелних одлука, као што би то била одлука Касационог суда, али по питањима преноса тапија Апелациони суд је последња инстанца, те се може с правом рећн да је и одлука овог суда у ствари нека врста начелне одлуке. Како сгвар стоји са гледишта позитивног законодавства? Према позитивном законодавству, а нарочито према прописима Закона о општинама, који се односе на ову материју, ствар стоји овако: 1) Првобитно чл. 33 тач. 3 Закона о општинама правио је, у погледу отуђења непокретне општинске имовине, разлику између тога, да ли то отуђење врши Београдска општина или која друга општина, и док је тај начин отуђења регулисао једнообразно за све друге општине, дотле је код Општине београдске правио разлику: 1) да ли то отуђење њене непокретности у једној години прелази укупну вредност 100.000 динара, у коме је случају важио тај законски пропис чл. 33 Закона о општинама и о чему је онда био за решавање надлежан општински збор, с тим да такво решење 'збора добије обавезну снагу дак га у смислу претпоследње алинеје истога члана одобри и Државни савет, 2) или кад отуђење непокретности у Београду не прелази суму од 100.000 динара у једној години, у коме се случају није поступало по чл. 33 већ по чл. 86 тач. 13 Закона о општинама, т.ј. тада је за решавање био надлежан само Општински одбор, с тим да то решење добије обавезну снагу такође кад га одобри Државни савет. 2) Доцније Уредбом о изменама и допунама Закона о општинама од 1921 г., (отштампаном у „Службеним новинама" бр. 155 од 15

јула 1921 год.), која Уредба има карактер и важност Закона а не обичне уредбе, својом тачком V и онај први случај отуђења непокретности Општине београдске преко 100.000 динара вредности у једној години, изузет је из чл. 33 т.ј. од тад није био више надлежан за решавање ни таквог случаја Општински збор, већ је за све случајеве отуђења као и „без обзира на вредност" отуђених имања, кад је у питању непокретност Београдске општине, био надлежан једино Општински одбор, чије је пак решење било дефинитивно и обавезно кад га одобри Државни савет. Дакле од дана ступања на снагу поменуте Уредбе, Закон о општинама измењен је по овом питању у толико, што се од тада правила разлика да ли је у питању отуђење непокретности неке друге општине или Београдске, али се више није правила разлика колика је вредност имања, а за све друге општине важио је и даље само чл. 33 Закона о општинама. Ступањем на снагу поменуте Уредбе по овом питању за Београдску општину престала је да важи одредба чл. 33, остао је у важности само чл. 86 тач. 13 Закона о општинама. 3) На основу чл. 86 тач. 13 Закона о општинама у вези помеиуте Уредбе да би Општина београдска могла отуђити неко своје непокретно добро, поред услова из тач. 13 ст. 2 т.ј. да постоји одлука Одбора, било је све до 1929 године потребан још један услов предвиђен у ставу 3 тач. 13 — да одлуку Одбора о отуђењу одобри и Државни савет. Међутим, чл. 1 Закона о изменама и допунама Закона о општинама из 1929 год., изменио је тач. 13 § 86 Закона о општинама као и поменуту Уредбу у следећем: 1) Направљена је разлика да ли покретност која се отуђује вреди испод 200.000 динара или изнад те суме, и док је отуђење у првом случају изузето из надлежности Општинског одбора, што значи да је прешло у надлежност Онштинског суда, дотле је у другом случјау т.ј. кад имање вреди више од 200.000 динара остало у надлежности решавања једино Општинског одбора; 2) Што је потпуно укинут став 3 тач. 13 § 86 Закона о општинама, према коме је захтевано одобрење Државног савета. Да је став 2 и 3 тач. 13 укинут јасно излази из текста § 1