Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 673

њева, „Геологија и Историја", „Историја и Материјализам" и тд. Треба нарочито напоменути, да је њему посвећен превод предавања Е. Д. Рајмона: „О границама сазнања природе" прештампано из „Истока" 1873 г., као и да је радио на преводу дела „Зашто-зато!" од д-р Бријера. Свршивши Велику школу, он је био у фази утемељавања карактера и знања и на свршетку те фазе, свршава се и живот његов. Жељан рада и науке и да што више привреди своме тек ослобођеном народу, он у пролеће 1871 г. почиње студирати медицину на Универзитету у Берлину. Хронична туберкулоза није му дала да доврши студије. И тако у тој несрећној београдској породици једног дана дође и трећи трибут науци и раду, паде и трећи син једне угледне београдске породице, од кога Отечество очекиваше много... У рано пролеће, 22 марта 1875 године једна мртвачка кола ишла су пут београдског гробља, неколико пријатеља и родбина ишли су за њима. Пратња се зауставила пред отвореном гробницом. Сунце, оно исто сунце које је некада с муком преко берлинских кровова могло да осветли малу ђачку одају и да проспе неколико зракова по табацима на којима је тек почела да се исписује „Природна историја постанка," и да обасја човека најсрећнијега сновима и надањима, то исто сунце обасјавало је овога дана један црн сандук и видело је како га спуштају у црну раку. И континуитет тога плодног живота би само једна хладна камена плоча на којој писаше само име и презиме и година рођења и смрти, И тако заврши живот преводилац „Природне историје постања" који би награђен са сто дуката из Задужбине Илије Коларца. Али највећа награда би писмо славнога научника Хекела упућено оцу покојниковом које гласи: Јена, 11. фебруара 1876 г. Г. Маринку Радовановићу, бив. судији Вел. суда у Београду. Високо поштовани господине, Данас добих у српском преводу моју књигу „Природну историју постанка" коју је ваш син Алекса превео, а коју ми је г. Милан син ваш изволео послати, заједно са љубазним писмом вашим, којим сте ме изволели почаствовати. Дозволите ми, високопоштовани господине, да Вам на овој доброти вашој моју најсрдачнију благодарност изјавити смем, и уједно да Вам бледим изразима саопштити могу ону дубоку тугу коју сам осетио чувши за неисказани губитак који сте претрпели смрћу Вашег тако доброг и љубљеног сина: „ваше надежде". — О, колико бих сретан био бити му у помоћи при његовој научној студији!

Не умем вас тешити, јер ви нисте сами који сте његовом смрћу уцвељени. Сина вашег оплакују сви људи од науке, јер је смрћу његовом науци отргнут радник један, који тако млад и тако даровит и приљежан обећаваше премного. Уз тај тужни глас био сам срећан разумети, да је доктрина, коју ја желим унапредити, са списима својим нашла и у вашој Отаџбини, у Београду, људе, који су је истински појмили и пригрлили. Тим пак самим, што је Ваш

Стара госпођа, унука Мар. Радовановића, једини живи члан породице Радовановића

син ту науку пресадио на земљиште Ваше Отаџбине преводом својим, стекао је неумрлу заслугу у реду бораца који истини пут крче. Име његово и спомен његов бити ће вечан и код нас у туђини, као што му светла успомена никад потамнити неће међу земљацима његовим у Београду, и у круговима људи образованих и у колу правих научара! Изјављујући вам повторително дубоку тугу своју, и најискреније саучешће у жалости Вашој, ја Вам срдачно захваљујем на дару вашему, и молим Вас да примите уверење мога најдубљег поштовања. Вама одани, Ернест Хекел."