Општинске новине

Стр. 628

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Највиши и иајтежи испит иа пољу социјално-хуманитарне акције за време светдсог рата дао је г. Ваеа Лазаревић у Солуну, за време нашег избеглиштва... Више Солунског Марсовог поља, простирао се негда велики логор српских цивилних избеглица, већином баш Београђана. Било их је хиљадама. О целом том граду бродоломника бринуо се њихов главни комесар г. Васа Лазаревић. За те огромне масе наших грађана требало је припремити животне намирнице, одело, огрев, апотекарске и лекарске услуге, болнице, једном речју створити им једну малу комуналну државицу на туђем, врло мало гостољубивом земљишту. И ту велику, епохалну, социјалну мисију извршио је г. Лазаревић онако како је уопште вршио све своје дужности у животу: савесно, пожртвовано и са пуним успехом. Наши грађани, одбачени таласом судбине далеко, на туђинско земљиште Константинове Грчке, осигурали су за кратко време свој голи живот и без великих тегоба и жртава дочекали ослобођење своје отаџбине. Колико је у томе правцу био успех г. Лазаревићев нека нам као доказ послужи тај факат, да су српски изгнаници у Солуну имали у изобиљу животних намирница безмерно више него њихови домаћини, Грци, који су врло често куповали хлеб од српских избеглица. Поред високе националне свести, г. Лазаревића је за овај неоспорно колико плодан толико и напоран рад руководио и урођени хуманизам. Колико се он високо уздигао у својој идеалној човечанској мисији хуманизма говори и овај детаљ: Он је у та тешка времена спасао од глади и збринуо хиљаду битољских Јевреја, хранитеља својих несрећних породица. После рата, из захвалности за ово спасавање од беде и глади, они су са осталим захвалним штићеницима г. Лазаревића, издали једну читаву књигу, специјалну едицију у спомен овог за углед општечовечанског акта, и предали је Министарству унутрашњих послова. За овај високо .социјални и хуманитарни рад г. Лазаревић је добио највише одликовање које данас један културно-социјални радник може уопште да добије, одликовање Црвеног Крста Америке, које имају свега стотину лица на свету. Кад је у Солуну збринуо избеглице, требало је збринути сироту српску дечицу, извући их из опасне зоне, коју су загрожавали непријатељски цепелини и послати их негде на Запад, у Европу, где ће се просветити. У том циљу — захваљујући на првом месту г. Лазаревићу, — упућено је стотинама наше дечице у Енглеску (Фавершам), Француску и друге пријатељске државе. Колико треба да је душевно задовољство једнога социјалног радника кад зна да нас данас у Београду има десетинама интелектуалаца, ■књижевника, професора, новинара, лекара,

адвоката, официра, инжињера итд. — који има да захвалимо хуманитарној активности овога јавнога радника за наше школовање и стручно формирање у Енглеској и .Француској, а у многоме и за само спасавање наших живота! Може ли од тога да буде већа награда за једнога јавнога радника?! После рата г. Лазаревић се прво посветио проблемима безбедности, а затим државне заштите. Пошто је на томе пољу дао све потребне организације и изградио своју стручну ревију („Полицију") до високо и научно-иницијативног и практично — индикативног часописа, г. Лазаревић се бацио на социјално - хуманитаран рад кроз Црвени крст, београдског Друштва за заштиту деце, Дом малолетника, Средњошколску матицу ратне сирочади, земаљску Унију за заштиту деце итд. Када је дошао 1926 год., за одборника Београдске општине, г. Лазаревић се брзо афирмирао као један од најагилнијих и најсавременијих општинских одборника. Лично материјално имућан, скроз исправан и чистих руку, он је одмах дигао свој глас за најстожију моралну дестилацију свега и свачега у Београдској општини. Његове две књиге о Београдској општини — снажој критици њене комуналне, финансијске и социјалне политике — прва су дела те врсте у нас. Што је најглавније за будућу делатност новог потпретседника Општине града Београда то је, да он у овом свом напорном раду никад није губио нерве, ни свој животни оптимизам, неопходан сваком ствараоцу. Радио је и борио се од зоре до поноћи, носио читаве акт-ташне административне преписке и правних досјеа кући и ноћу их радио, али му све то није ништа сметало да свакога од хиљаду лица, — које је ма у ком циљу дошло њему— прими са љубазношћу достојном културног и стваралачког човека, човека са урођеним хуманизмом. Отуда није чудо, што су сви грађани Београда—без обзира на политичке нијансе — поздравили са пуно спонтаних манифестација долазак г. Васе Лазаревића на положај I потпретседника Београдске општине. Поред садашњег претседника г. Милутина Петровића, чијим се Аристидским поштењем расног Шумадинца поноси прави Београд и поред потпретседника г. Добре Богдановића, кога су београдска сиротиња и економско мали људи широке београдске периферије са пуно права и разлога назвали сиротињском мајком Београда, долазак г. Васе Лазаревића на положај 1 потпретседника буди оправдане наде, да ће се у догледном времену развити најживља акција на остварењу комунално-социјалног програма Београдске општине, и да ће она по том свом раду убрзо постати прва социјално инспирисана градска муниципија Балкана!